ПИШЕ: Нела Мечанин
Где ли нестаде она госпођа?
У дворишту имамо преко шездесет туја. Од тога, њих 25 су направиле лепу ограду, па се орезују само одозго и са две стране. Осталих 35 се мора обићи са све четири стране. Годинама их орезивали сами. У почетку ручно, а касније тримером. Пре неколико година дођемо до једног доброг мајстора, са сасвим пристојном ценом рада. Али од прошле јесени, мајстор више није могао да ради. Тако ми пронађосмо нове мајсторе. Њих троје орезивало и чистило тује цео дан, до вечерњих сати. Предвече стигао четврти са трактором да одвезе одсечене гранчице. И лепо то они наплатише. Целих 34.000 динџи. Комшија до нас, кад чу колико смо платили, само кратко рече: „Ја бих пре све то повадио, него што бих толико платио“. Али, би шта би. Знали смо и ми да је много, али се некако наместило.
Ове године, опет дошло време за орезивање. Гледам оне тује и мислим:“Ако су нам прошле године онолико наплатили, сад неће проћи без 40.000″. И вратим се у мислима у време када смо их сами орезивали. „Хајде, пробај, подсети се“, рекох онако, за себе. Узех тример и у два дана, са по два сата рада би готово. Добро, требало би да се среде још неки врхови које нисам стигла и једна страна која гледа на улицу. Све у свему, не више од два сата посла приде. Кад све саберем, неких шест сати укупно. И још најмање 34.000 у џепу. А њих троје-четворо направише читаву филозофију и остадоше скоро цео дан. И дебело наплатише. Но, искуство више је увек добродошло. А тек бесплатна психотерапија.
Нела из бутика међу тујама. Оно кад јој проради живац. Питам се, куд ли нестаде она госпођа?
