ЧЛАНОВИ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ, ДОБИТНИЦИ „ПОВЕЉЕ МОРАВЕ“, ПРЕДСТАВЉЕНИ У ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ
Под симболичним називом „Поетски триптих“, чачанској књижевној јавности су се у среду, 15. октобра, у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“, представила три књижевника из Београда, спојена истим прегалаштвом под кровом Удружења књижевника Србије, које ове године обележава 120 година постојања и стварања. Оно што удружује ове афирмисане ствараоце, осим сличног песничког и литерарног сензибилитета, због чега их духовито називају и „црна тројка“, јесте чињеница да су сво троје и носиоци међународног песничког признања „Повеља Мораве“, њихова имена су уклесана на „Песничкој стени“ на Илијаку код Мрчајеваца, а тим чином, постали су и „Почасни грађани“ Мрчајеваца, тиме, дакле, и наши суграђани.
Чачанска књижевна публика имала је прилику да се упозна са новијим песничким искорацима ова три плодна аутора, с обзиром на то да им ово није прво представљање у Чачку, за који су све троје везани не само изузетним песничким познанствима са чачанским ствараоцима, него и кроз многе културне манифестације. Њихово стихогласје у Чачку организовали су чачански Центар за неговање традиције и Књижевно друштво „Мрчајевци“ , чијим су се челницима, Зорану Рајичићу и Лунету Левајцу овом приликом захвалили, као и присутним песницима са којима су у песничкој љубави стасавили, како рече Мајо Даниловић.
Иако потписују и значајна прозна дела, на овој књижевној вечери говорили су поезију. Гроздана Лалић је представила песме из најнаграђиваније књиге 2025. године, „Седам мојих очева“, као и песме које су обележиле њен развојни песнички пут. Видак М. Масловарић је вратио се на песме из „раних песничких радова“, али и из његове најзапаженије књиге „Невидљиви изумитељи будућности“, која је преведена на словачки, руски и француски језик. Мајо Даниловић се фокусирао на своје песничко стихотворје из новијих књига: „Свлачење црнине“ и „Дивна оскудицо тебе“, а казивао је и неколико нових песама.
„Заборав је тежи од клетве“, рекао је Видак М. Масловарић коментаришући своју песму „Проклетије“, посвећену трагичном, како истиче, геноцидном догађају на овим просторима 1944. године, када је за два сата стрељано 670 житеља, међу њима деца, труднице, старице… У једном стиху Масловарић се пита: „Ко ће изрећи коначну пресуду да народ више не постоји“… Тај, 28. јул, не сме бити заборављен, изричит је Видак Масловарић, а трагедију је опевала и Гроздана Цица Лалић у песми „Понор“ у којој „маршира колона сена“, и поручује „Све нека ти узму, недај сузу јуначе, ако ти одузму сузу, ко ће мртве да оплаче“…, „нек се не заборави истина“. Читала је Гроздана и песму коју јој је посветио Левајац „Звер међу вуковима“, али и ону „ О вучици вам зборим“, јер осећа да су у овом свету „из истог легла“, тврдећи да је „љубав безумна и за зверски род погубна“. Мајо Даниловић у свом театарском маниру кроз стихове каже: „Исписаћу се из људи, даћу неопозиву оставку на човјека! Постаћу неуврст… Чим ми истекне уговор, одох ја! Поразно смо одиграли овај меч…. Уклонићу се и бићу неуврст! Човјек – то баш надмено и славогладно звучи… За свога вуци ме неће! Кад би ме хтјеле птице, пјешице за њима да се вучем…“ Говорио је Мајо и како „огољен пред вама свлачим бриге“, и антологијску елегичну песму „Седимо тако моја мајка и ја, и оно што је од нас остало“, али и нове необјављене еротске песме обухваћене насловом „Купидонове кобајагије“… Позиву присутним песницима да се огласе придружио се Драгутин А.Ђукић.
З. Л. С.
(Опширније у штампаном издању „Чачанског гласа“)
