ПАМТЕ ГА ПО ХРАБРОСТИ И ДОБРОТИ
Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године, подружница Чачак данас је на Градском гробљу у Чачку положило венац на гроб Будимира Давидовића, поводом 46 година од његове смрти. Будимир Давидовић рођен је у Горачићима 1890. године, био је учесник Балканских и Првог светског рата, као поднаредник српске војске. За своје јунаштво одликован је највишим војним одликовањима.
– За своје јунаштво Будимир Давидовић одликован је највишим војним одликовањима, са две Карађорђеве звезде са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Белог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом. Будимирове муке настају после рата. Инвалид без руке који надничи, носи млеко, био је монополски контролор. Није се мучио само он, неки солунци су просили у Београду. Срамота. Господа се увек снађе после рата, а сељаке, посебно ратнике, инвалиде нико не уважава. Априла 1942. године, писао је председнику Српске Владе генералу Милану Недићу и вапио за помоћ. Живео је као калдрмаш у Чачку са женом и двоје мале деце. После рата живео је у граду са малом пензијом. Од 1954. године, нова власт признаје Солунским ратницима да као носиоци Карађорђеве звезде имају додатак на пензију. Данас једна улица у Чачку носи његово име – рекао је историчар Слободан Невољица из Звичајног друштва „Чачани”.
Будимирова унука Оливера Црнковић запамтила га је по најлепшим успоменама, што је пренела и на своје потомке. Она са највећим поносом и уважавањем говори о свом деди, али са тугом и жалом што је један тако велики јунак био заборављен од своје земље за чији се народ борио.
– Цео живот са њим ми је био веома леп, ништа ружно нисам запамтила. Сећам се да није волео друштво старих, дружио са са млађима. Није волео да неко прича о томе шта га боли, причао је да му је доста његових мука. Сваког дана ишао је у Удружење пензионера да игра карте и шах, цео дан се дружио, био је ведар, расположен, никада није био љут. Остао ми је у најлепшем сећању, одгајио ме, одшколовао, на мојим рукама је умро. Баш зато ме је много погодила лаж коју сам прочитала у новинама да је деда умро сам, гладан и напуштен, то је лаж која ме и даље много боли. Од генерала Гиома је добио Француску легију части, са њом су сви његови унуци са презименом Давидовић имали право на бесплатно школовање у Француској, али то нико од њих није искористио. Годинама га нико није спомињао, једно време је био чак и државни непријатељ – испричала је своје најлепше успомене унука Оливера Црнковић.
– Мало сам га запамтила, имала сам мање од шест година када је преминуо. Сваки дан сам са мамом ишла код њега, сећам се играња са њим у дворишту. Мама је своје успомене о дединим причама пренела на сестру и мене, па смо и нас две на своју децу – казала је Јелена Мојсиловић, праунука.
Братислав Јевтовић запамтио је храброг Будимира по стасу, ведром духу и лепом разговору који је имао пприлику да води са њим.
– Чика Буду сам знао из суседства. Знали смо и као деца и као одрасли да је био велики јунак, познавали смо и његовог сина Прасета који је био велики чачански фудбалер. Био је један миран старији човек, мало вишег стаса за оно време, али врло миран, неупадљив, као таквог смо га упамтили. Све што се причало о његовим јунаштвима имали смо у подсвести, имали смо прилику и да мало више разговарамо са њим – рекао је Братислав Јевтовић председник Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године.
О ЊЕМУ ГОВОРЕ ЈУНАШТВО И СКРОМНОСТ
Будимир Давидовић учествовао је у оба Балканска рата, као и у Првом светском рату. Био је припадник чувене Дринске дивизије. Дао је значајан допринос у борбама против аустроугарских и бугарских трупа током Првог светског рата.
Последњу борбу имао је као припадник јуришне чете у коју се пријавио почетком 1918. године. Приликом напада на положаје Крвави Зуб – Обла Чука, Кравице – Западни Ветерник уследила је борба прса у прса са бројчано надмоћнијим непријатељем. У тој борби Будимир Давидовић је био рањен са седамнаест убода. У току борбе на њега је бачена и ручна бомба због које му је ампутирана десна рука, а у болници је извађено из његовог тела 74 парчета од бомбе. Док се опорављао у болници, добио је други пут највећи српски орден, Карађорђеву звезду са мачевима, а савезнички, француски генерал Гијом скинуо је са својих груди Орден француске Легије части и дао му.
Велики подвизи у ратовима говорили су много о његовој храбрости, спремности и јунаштву. Након ратова и жестоких борби водио је миран, скроман живот, без много прича о свему што је прошао и преживео, али о томе су говорила бројна одликовања. Умро је у Чачку, у осамдесетој години живота.
Виолета Јовичић
