Жеља сваког спортисте, осим остварења што бољих резултата, што се и подразумева, је да остане здрав. Каријере не трају дуго и свако одсуство са терена може да има несагледиве последице по њен даљи ток. Дугачка је листа оних који су прерано морали да прекину остварења својих снова или су у најбољем случају морали да се задовоље резултатима који нису били на жељеном нивоу, јер “начето” тело није могло да издржи веће напоре. Један од оних који су на својој кожи осетили суровост спорта је Саша Аврамовић (1993.) чију каријеру су усмериле повреде.
Због близине “Желовог” игралишта још као шестогодишњак је одлазио да на њему гледа тренинге, јер је већ тада био омађијан звуковима које чује при табању лопте о подлогу или кад пролази кроз мрежицу коша. Зато се без ичијег наговора уписује у кошаркашку школу “Железничара” да би врло брзо прешао у ЈУ32, данас “Младост”. Пролази све селекције у овом клубу, а свака је остваривала одличне резултате. Подсећа да су били пионирски прваци Србије, кадетски вицешампиони наше земље, док се као јуниор окитио бронзаном медаљом на државном првенству. Каже да су то били огромни успеси, јер су у “Младости” била само деца из Чачка, док су други тимови, углавном београдски, доводили играче из других средина.
Први излазак на међународну сцену имао је већ као пионир. У Москви је организован турнир пионирских државних првака из 16 земаља. “Младост” је заузела трећу позицију.
Клупске боје неће променити до 2011. када одлази у “Мега Визуру”.
ИГРАЊЕ ЗА “МЕГУ” И ОДЛАЗАК У ИНОСТРАНСТВО
– Промена средине и одлазак у Београд није био једноставан. Психофизички напори су били велики. Тренирало са два пута дневно и све се одвијало у брзом ритму. Иако сам три године играо за сениорски тим “Младости” ово је било нешто сасвим другачије. Морао сам много да радим како бих стигао остале играче. Пре свега физички, јер је овај клуб познат по томе да захтева од оних који облаче његов дрес максималну физичку припрему. У првих годину и по остварио сам највећи напредак – прича Аврамовић.
Тим су у тој првој сезони чинили млади играчи Сашиног годишта и нешто млађи. Наступали су Миљеновић, Дангубић, Мицић. Наредне им се прикључио Бобан Марјановић који се вратио из московског “ЦСКА”, а дошли су Новица Величковић и Ратко Варда. У сезони 2012/13. заузимају друго место у КЛС, остварују пласман у Јадранску лигу и стижу до полуфинала Суперлиге.
– Играње у регионалном такмичењу изискивало је додатне напоре, јер се радило о квалитетнијем такмичењу од оног у ком смо до тада наступали. Морао сам и ја подигнем ниво своје игре и то сматрам драгоценим искуством – наставља Саша своју причу везану за наступ у “Меги” и додаје да је играо на позицији два (бек шутер), а када се повредио Васа Мицић био је организатор игре, тзв. јединица.
Та, 2013/14. испоставиће се да ће бити његова последња сезона у овом клубу, а обележило је финала Купа са “Црвеном звездом” када је Никола Јокић у последњим секундама промашио шут за победу над црвено-белима.
Професионални пут га даље води у Северну Македонију, па у Словачку и онда на наговор Дејана Милојевића одлази у Вршац. Свугде проводи по једну сезону, а онда је од 2017/22. члан словачког Искра Свита. Ту завршава каријеру.
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА
Саша се нашао на ширем списку кандидата за наступ на кадетском првенству Европе чији је домаћин 2009. године била Литванија.
– Нас 25 почело је припрема и периодично су вршене селекције када их је по неколико играча морало да напусти. То је све било стресно и физички напорно, али другог пута да се дође до најбољих 12 нема. Иначе, добра страна ових такмичења је што можеш да се упоредиш са својом генерацијом на континенту и видиш где ти је место – каже Аврамовић.
После групне фазе “орлићи” су савладали Хрвате са 75:66, док су полуфиналу поражени од Шпаније 88:75. У борби за бронзу савладали су Пољаке 75:69.
Ова генерација ће две године касније, 2011, наступити на јуниорском Европском првенству чији је домаћин била Пољска.
– Сада су већ почеле да се уочавају разлике међу играчима, а то се највише односило на физичку припрему. Могло је да се наслути коме се смеши добра професионална каријера. Из нашег тима највише су постигли Васа Мицић и Немања Дангубић – износи утиске са овог такмичења.
Французи су поражени у четвртфиналу са 71:61, потом је “узета мера” Италијанима. Поражени су 67:61. У борби за злато Шпанци су били успешнији и до титуле првака стигли победом 71:65.
Између ова два такмичења са Марком Радоњићем, Немањом Безбрадицом и Стефаном Поповски Турањином осваја прво место у баскету 3х3 на Летњој олипијади младих одржаној у Сингапуру 2010. Са тог такмичења у лепој усомени су му остале победа над Американцима у полуфиналу после продужетка и убедљив тријумф над Хрватима у борби за злато.
Као сениор био је члан националног тима на Универзијади у Јужној Кореји 2015. Србија је на овом такмичењу заузела девету позицију, а за нашу репрезентацију наступила су још двојица Чачана. То су били Никола Пешаковић и Немања Тодоровић.
ПОВРЕДЕ
– Кренуле су још у млађим категоријама. У том периоду били смо претренирани и известан број играча жалио се на повреде. Већ на кадетском првенству Европе имао сам проблеме са тетивама и нисам могао да помогнем тиму у елиминационом делу првенства. После тог такмичења скоро годину дана нисам играо, јер сам био у гипсу.
Ту Сашиним проблемима није био крај. У последњој сезони у “Меги” “искачу” му два диска на кичменим пршљеновима (дискус хернија). Опет пауза од пола године. Повреда је била таква да се операција у једном тренутку испоставила као неминовност. Срећом, терапија и упорност током вежбања допринели су да до ње не дође. То је имало своју цену. Његово тело није било за велике напоре и зато је бирао такве клубове који нису играли у јаким такмичењима. Морао је да направи равнотежу између здравља и остварених резултата. Другачије није могло. Зато његова каријера није ишла очекиваним смером.
– Наши најбољи играчи су од најранијих дана изложени великим оптерећењима. После напорних клупских обавеза следе репрезенативни наступи. Ту су припреме, такмичења. Времена за одмор и рехабилитацију нема. Зато често долази до повреда које не утичу само на каријере, већ и на даљи живот. Многи завршавају каријере већ око 30 година – упозорава Аврамовић и додаје да осећа последице повреде леђа и зато је принуђен да уобичајене животне активности прилагођава таквом стању.
Тренутно живи у Београду. Не бави се кошарком, али јој није у потпуности “затворио врата”, јер је завршио Вишу тренерску школу и у некој перспективи постоји могућност да се посвети тренерском послу.
Фото: архива саговорника
Припремио Владимир Дуба
