ЋУМУРАНЕ – „ХРАНИТЕЉИЦЕ“ ДРАГАЧЕВСКОГ КРАЈА
Иако су често на удару еколога, јер су велики загађивачи ваздуха, ћумуране у драгачевском крају су и даље активне. Власници ових малих фабрика, које, иначе, представљају саставни део живота тамошњег становништа одвајкада, тврде да се оне данас далеко мање користе, али да им је та врста прихода и даље изузетно значајна, а посебно у околностима када подбаци пољопривреда. И Родољуб Станишић (70) из Властељица се слаже да ђумуране јесу загађивачи животне средине, али да су оне деценијама уназад имале кључну улогу у опстанку бројних сеоских домаћинстава у читавом Горњем Драгачеву, где их има готово на стотине. Осим тога, без ћумура нема ни квалитетног роштиља, што најбоље показује и стандардно добра потражња за овом врстом производа.
Драгачевски крај који се одликује изузетним природним лепотама, одувек је био велика инспирација не само уметничким душама, већ и путницима намерницима. Посебну аутентичност том непоновљивом и издашном крајолику одувек су давале мале пећи зидане циглом, сасвим необичног стила градње и кружног облика, из којих се, с времена на време, а најчешће током хладнијих и ветровитих дана, подижу стубови дима. Осим што се сјајно уклапају у конфигурацију самог терена, махом су грађене по истом принципу, разликују се само у величини. Ипак, у просеку у сваку од њих у старту стаје негде око осам метара сложених дрва, најчешће буковине, церовине и грабовине, да би се током њиховог сагоревања и слегања додало још толико.
Како наводи угледни драгачевски домаћин Родољуб Станишић из Властељица, ћумуране су „хранитељице“ драгачевског краја и без њих се одувек тешко могао замислити живит, посебно у селима Горњег Драгачева – у Каони, Милатовићима, Властељицама, Горњем и Доњем Дубцу, Вучковици и Котражи, где су, свакако, најбројније.
– Свако друго сеоско домаћинство на подручју Горњег Драгачева има ћумурану. Ове мале зидане пећи су одувек биле сламке спаса за житеље овог дела Србије, јер су од њих могли да откину динар и у најкризнијим периодима, а било их је, заиста, много. Прву ћумурану смо у нашем домаћинству подигли пре петнаестак година и рекло би се да је она дебело одслужила свој век. Коришћена је у просеку 36 пута годишње, дакле сваког месеца по три пута. Биле су то тешке године, јер смо тада стварали породицу, зидали кућу и кућиште, одгајали и школовали децу. Слободно могу да кажем, да није било ђумуране, тешко да бих одшколовао сина и ћерку. Радио јесам, чак и мењао послове, али плата ко плата, минималац вечито, никада није могла да подмири све наше потребе. Бавили смо се и пољопривредом, али кад се све скупа сабере, извукла нас је ћумурана и она је представљала наш главни извор прихода. Сада, када смо прегурали оно што је за нас било најважније, ћумурану користимо десетак пута годишње. Подигли смо нову пре три године, тако да и данас остварујемо значајне приходе од ђумура, који су нам посебно драгоцени у периодима кад нас изда пољопривреда. Ето, у овој сезони смо имали већ два пролећна мраза која су нам оштетила малињаке, али и друго воће које је било у фази цветања, па ћемо бити принуђени да се мало више ослонимо на производњу ћумура. Кад је тешко, ту су наше „хранитељице“, које су нас увек вадиле из сваке кризе – објашњава Родољуб и шаљиво додаје да је ћумур почео да производи тек кад се оженио и да му је саму технологију његове производње открила супруга Ана, родом из Доњег Дупца, као најдрагоценији део свог мираза, што се потврдило у свим протеклим годинама заједничког живота.
Питали смо Родољуба и каква је рачуница у овом послу, као и за материјал и време који се утроше за подизање ћумуране сасвим просечне величине. Рекао нам је да је у изградњу њихове нове ђумуране утрошено око 2.200 комада цигле, око три кубика песка, 10 џакова цемента, пет врећа креча и нешто гвожђа. Захваљујући искусном мајстору, изникла је за само два дана, јер, како истиче овај драгачевски домаћин, ђумурану која се зида у круг и има специфичан облик, као и отворе, не може свако да уради.
– Свака ћумурана има од десет до 15 вентила. Технологија се није мењала. Најтежи део посла је припремање дрва. Ми то најчешће радимо током јесени, користимо лепше дане, јер дрва извлачимо из шуме. Ми их купујемо, па због тога имамо и мању зараду. Све скупа, то је тежак и мукотрпан посао. Неопходни су вам трактор, моторка и чекрк, како бисте извукли дрва из шуме и то се ради кад је суво време. Обично током јесени припремимо већу количину дрва, док ватру у ћумурани потпаљујемо и по хладном времену. Најбоље је кад ветар дува. Када се наслажу дрва, уз повремено додавање нових количина процес траје од три до седам дана. Тешко је, јер свако дрво морате да дигнете на висину од два метра, како бисте га спаковали у ђумурану. Нема ту ништа лако, али, опет, да се заради може. Од 16 метара дрва изађе у просеку стотинак до 120 џакова ћумура по 15-ак килограма. Све зависи од временских услова и самих дрва. Што су сувља, бољи је и ћумур. Ова врста робе је тражена, има откупљивача и на нашем подручју, а главно тржиште је београдско, мада је доста тражена и у осталим деловима наше земље, а извози се и у иностранство. Цена ћумура варира, ових дана је био поприлично јефтин – од 700 до 800 динара по врећи. Прошле године је цена била хиљаду динара, наравно, све зависи од понуде и тражње. Када не роди малина и остало, људи више пеку ћумур, па прекупци и смањују цену – каже наш саговорник.
Ћумуране су одржале многа сеоска домаћинства у драгачевском крају. И данас се користе, али знатно ређе, па мање и загађују животну средину. Било како било, љубитељи роштиљања тешко би се одрекли овог квалитетног домаћег ћумура, јер је месо припремљено помоћу њега, како тврде, и здравије и укусније.
В. С.
Антрфиле
ПРОИЗВОД КОЈИ НЕ ИЗЛАЗИ ИЗ МОДЕ
Ћумур је најпопуларније гориво које се користи за припрему роштиља у свету. Његове предности се састоје у томе што ствара мање дима током сагоревања, захтева мало или нимало припреме пре употребе, има већи енергетски садржај по јединици масе, лако се транспортује и складишти.
Данас се већина производње ћумура одвија у земљама у развоју и то углавном на традиционалан начин. Производни процес карактеришу ниски трошкови улагања, употреба локалног грађевинског материјала, врло ниски или никакви трошкови одржавања. Најквалитетнији ћумур се прави од буковог дрвета. Ћумуране су најчешће купастог или округлог облика. Зидају се од цигала и озиђују блатом зато што у њима не сме бити ваздуха више него што треба, јер ће у противном дрво потпуно изгорети.
У срцу западне Србије, у питомом драгачевском крају, вековима се негује традиција производње ћумура. Овај древни занат, преношен „с колена на колено“, и данас живи и представља драгоцен извор додатних прихода у сеоским домаћинствима. У Драгачеву се за производњу ћумура најчешће користи буково дрво, познато по својој чистоћи и квалитету. Ћумурана се пуни дрвима до врха, након чега се пали ватра. Процес сагоревања траје до седам дана, током којих, услед недостатка кисеоника, долази до тлачења и претварања дрвета у ћумур. Када се на отворима (луфтовима) појави жар, зна се да је процес завршен. Тада се додаје стотинак литара воде, што доводи до каљења ћумура, а након тога, за који сат, следи и његово паковање у вреће.
Реч ћумур има турско порекло и он се широм света прави више од тридесет хиљада година. И пећински цртежи су цртани ћумуром.
