У судару аутобуса и воза, 4. марта 1976. године, погинуло је 11 људи, а 15 је лакше или теже повређено. Трагедија је била утолико већа, пошто је највише страдало младих. Навршило се тачно 50 година од тог кобног саобраћајног удеса који се догодио на пружном прелазу у Улици др Драгише Мишовића…
„Четвртог марта у 13 часова и пет минута, аутобус ЧА 292-55, кренуо је испред чачанске Поште са 65 путника, право у – смрт! Десетак минута касније, аутобус је, на пружном прелазу код предузећа „Чачанка“, налетео на маневарски воз који се од Железничке станице кретао уназад ка „Слободи”. Од снажног удара, аутобус је одбачен у канал, преврнуо се на кров, а онда је на њега, пошто је искочио из шина, налетео натоварени теретни вагон. У смрсканом делу аутобуса погинуло је 11 путника, а 15 је теже или лакше повређено“, описали су ту саобраћајну несрећу у „Чачанском гласу“, у тексту „Трагедија која оптужује“, новинари Милан Ђоковић и Милољуб С. Пантовић. Тај број „Гласа” објављен је 12. марта 1976. године.
И у нашем листу је забележено да је тада највише страдало младих људи. Та саобраћајна несрећа била је највећа трагедија у Чачку после Другог светског рата, подсећа Миодраг Роговић. Он је изгубио брата Милића, студента Машинског факултета у Краљеву.
– Тог, 4. марта 1976. године, био је тмуран, хладан дан. Пролетале су огромне пахуље. Температура је била негде око нула степени… – сећа се Миодраг Роговић, тада матурант Металског центра „Бранко Милошевић Металац“. Његов брат је пошао у Крагујевац на вежбе…
Сутрадан, 5. марта 1976. у Чачку је проглашен Дан жалости. Ђоковић и Пантовић сликовито су описали и колоне људи које су се кретале ка Чачанској болници, где су преузети посмртни остаци настрадалих:
– Огромна маса света стајала је у дугој улици и чекала да се отворе врата испред мртвачнице. Кад је музика почела да свира посмртни марш и, када су ковчези почели да се ређају један за другим уз ограду болничког круга, чули су се само јецаји и јауци родбине…
У „Чачанском гласу“ тада је забележено да је та саобраћајна несрећа и Атеницу завила у црно. Страдало је осморо младих. Велики број људи окупио се на њиховим сахранама.
– Од када је село настало, није познато да је у истом дану, у једном трену, постало сиромашније за осам својих суграђана: Предрага, Цице, Милића, Горице, Рада, Перуне, Дане и Раде. Њих нема више. Двадесет хиљада дошло је на испраћај. Никада их није било више у овом селу, као тог дана што беше. И суза никада више није истекло… Само троје од њих је са више од 20 година. А пет их не напуни двадесету. Деветнаест година и три месеца – просечна старост њихова. Зато туга притиска. Болом и јецајем испуњено небо над Атеницом… – записали су Милан Ђоковић и Милољуб С. Пантовић.
Трагична саобраћајна несрећа која се 1976. догодила у Чачку и данас је опомена свим учесницима у саобраћају.
– Ти возови који су допремали угаљ за „Слободу” нису се брзо кретали, али се несрећа догодила… Посебно би требало обратити пажњу на пружне прелазе којих код нас има доста. Возови нам иду све брже, морамо да пазимо и да се молимо Богу да се тако нешто више никада не догоди, као тог 4. марта 1976. Породице се никада не опораве, када изгубе младог члана. Ту нема утехе! – напоменуо је Миодраг Роговић.
Фото: „Чачански глас“, 12. март 1976. године
НАСТРАДАЛИ
Маријана Вујовић (15) из Липнице, ученица Гимназије, Радомир Јекић (17) из Атенице, ученик Гимназије, Горица Вучићевић (18) из Атенице, ученица Гимназије, Предраг Шолајић (20), из Атенице, студент Више техничке школе, Милић Роговић (20) из Атенице, студент Техничког факултета, Миломирка – Цица Пауновић (25) из Атенице, трговински радник, Перуна Лаковић (24) из Атенице, трговински радник, Видосав Видан Радичевић (26) из Горње Краварице, кондуктер „Аутопревоза”, Даница Рафаиловић Вуловић (32) из Атенице, трговински радник, Љубица Ђокић (50) из Липнице, домаћица и Радмила Гавриловић (19) из Атенице, грађевински техничар – имена су настрадалих које је објавио и „Чачански глас“, 12. марта 1976. године.
