НАТАША ТОДОРОВИЋ, ПРЕДСЕДНИЦА ГЕРОНТОЛОШКОГ ДРУШТВА СРБИЈЕ, О РОДНОЈ РАВНОПРАВНОСТИ КОД СТАРИЈИХ ЖЕНА
– Као психолошкиња и као неко ко дуго ради на заштити права старијих, желим да поручим да неједнакост у старости није природна, већ друштвено произведена. Моја порука је да старост не сме бити изговор за кршење људских права, а жене у старијем добу не смеју бити невидљиве. Као друштво, имамо одговорност да препознамо и адресирамо специфичне ризике са којима се старије жене суочавају, али и да уважимо њихово знање, искуство и допринос. Превенција насиља, родна равноправност и активно старење нису одвојене теме – оне су дубоко повезане. Без достојанства, безбедности и једнаких права за старије жене, не можемо говорити о праведном друштву за све генерације. И млади треба да имају на уму једну чињеницу, а то је да је ејџизам или старосна дискриминација једини облик дискриминације где ми сами себе дискриминишемо у будућности – поручује Наташа Тодоровић, психолошкиња, председница Геронтолошког друштва Србије и представница Међународне мреже за превенцију насиља над старијима. У интервјуу за „Чачански глас“ Наташа Тодоровић говори и о изазовима старијих жена, колико смо као друштво свесни важности теме родне равноправности, о могућностима унапређења положаја жена у старијем животном добу…
КОМБИНАЦИЈА РОДНЕ И СТАРОСНЕ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
Са којим изазовима се најчешће суочавају старије жене у породици и локалној заједници?
– Старије жене се у породици и локалној заједници најчешће суочавају са комбинацијом родне и старосне дискриминације. У породици су често невидљиве као носитељке права, а видљиве искључиво кроз улогу неге и подршке другима – старије жене пружају негу или болесном партнеру или другим члановима породице, а дешава се да пружају подршку и својим остарелим родитељима или остарелим родитељима свог партнера. Њихов допринос се подразумева и ретко вреднује, иако велики број жена и у познијем животном добу наставља да носи терет неплаћеног рада и неге, често науштрб сопственог здравља и квалитета живота.
Истовремено, феномен феминизације старења показује да жене у просеку живе дуже од мушкараца, али често у лошијем здравственом стању, са више хроничних болести, нижим примањима и већим ризиком од сиромаштва. У локалној заједници, старије жене се често суочавају са социјалном изолацијом, ниским пензијама, ограниченим приступом здравственим и социјалним услугама и слабом заступљеношћу у процесима одлучивања, уз снажан осећај да њихов глас није важан нити тражен.
Посебно забрињава чињеница да је насиље над старијим женама и даље табу тема – често скривено, нормализовано или непрепознато – што додатно продубљује њихову невидљивост и рањивост у породици и заједници. Старије жене су двоструко невидљиве и дискриминисане: зато што су старе и друштво их види као терет и дискриминисане су јер су жене и имају мању друштвену моћ током целог живота. Последице оваквог односа су занемаривање старијих жена у јавним политикама, медицинским истраживањима и социјалним услугама.
РОДНА РАВНОПРАВНОСТ НЕМА РОК ТРАЈАЊА
Колико смо као друштво свесни важности тема родне равноправности, спречавања насиља над женама, економског и политичког оснаживања са посебним фокусом на старије жене?
– Иако се у јавном простору све више говори о родној равноправности, спречавању насиља над женама и оснаживању жена, старије жене и даље остају на маргини ових тема. Фокус јавних политика и програма најчешће је усмерен на млађе и радно активне жене, уз прећутну претпоставку да су родне неједнакости у старијем животном добу већ „решене“ или да су постале мање релевантне. У стварности, управо се у старости акумулирају последице целоживотне неједнакости – кроз економску зависност, ниску политичку видљивост и повећану изложеност различитим облицима насиља.
Данашње старије жене одрастале су у контексту патријархалних породичних односа и формалне социјалистичке „равноправности“, у којој су неплаћени рад, брига и одрицање били нормализовани и друштвено очекивани. Због тога многе од њих и данас не препознају сопствена искуства као дискриминацију, што се јасно огледа у типичним исказима попут: „Није то била дискриминација“ или „Тако је било за све жене“. Ови наративи указују на дубоко интернализовану неједнакост.
На жалост старије жене се ретко препознају као активни субјекти родне равноправности. Иако су многе свесне постојања неједнакости, значајан број њих сматра да се „у тим годинама више ништа не може променити“. То указује не само на недовољну друштвену свест и институционалну подршку, већ и на интернализовану дискриминацију – прихватање неједнакости као нормалног и неизбежног стања.
Као друштво, још увек недовољно препознајемо да се родна неравноправност не завршава пензијом, да родна равноправност нема рок трајања. Без јасног фокуса на старије жене у оквиру родних политика, превенције насиља и програма економског и политичког оснаживања, ова група остаје системски невидљива.
СЛУШАТИ ГЛАСОВЕ СТАРИЈИХ ЖЕНА
Какве су могућности унапређења родне равноправности и положаја жена у старијем животном добу?
– Могућности постоје, али захтевају системски, дугорочан и интерсекторски приступ. Пре свега, неопходно је да се родна перспектива доследно интегрише у све политике старења, а да се старосна перспектива јасно укључи у родне политике, јер без овог двосмерног приступа потребе старијих жена остају невидљиве. То подразумева да се при креирању јавних политика, мера и услуга препознају специфични ризици са којима се жене суочавају у старијем добу, као последица целоживотне неједнакости.
Посебно је важно улагати у економско оснаживање старијих жена кроз адекватне пензионе системе, смањење ризика од сиромаштва, подршку додатним изворима прихода и признавање вредности неплаћеног рада и неге коју су током живота обављале. Истовремено, неопходно је унапређивати систем социјалне и здравствене заштите, како би услуге подршке биле доступне, прилагођене и родно сензитивне, посебно за жене које живе саме, у руралним срединама (савременим пустињама) или у лошијем здравственом стању.
Значајну улогу у унапређењу родне равноправности имају и програми доживотног учења, дигиталне писмености и јачања самопоуздања, који могу допринети већој самосталности и друштвеној укључености старијих жена. Једнако је важно радити на повећању њихове видљивости у јавном простору и политичком животу, као и на стварању услова да активно учествују у доношењу одлука на локалном и националном нивоу, не само као кориснице услуга, већ као креаторке политика.
Коначно, без континуиране едукације професионалаца у систему социјалне и здравствене заштите, правосуђа и локалне самоуправе, као и без шире друштвене едукације о родној и старосној дискриминацији, одрживих промена неће бити. Подједнако је важно систематски слушати гласове самих старијих жена и укључивати их у све фазе планирања и спровођења мера које се на њих односе – јер без њиховог искуства и перспективе, ниједна политика не може бити истински праведна и ефикасна.
ИСЦРПЉЕНОСТ, ЛОШЕ ЗДРАВЉЕ, СТРАХ ОД „БИВАЊА ТЕРЕТОМ“ – НАЈЈАЧА ОСЕЋАЊА У СТАРОСТИ
Шта показују резултати квалитативног и квантитативног истраживања Геронтолошког друштва Србије, у оквиру пројекта „Неравноправно равноправне – перцепција родне равноправности код старијих жена“?
– Недавно истраживање Геронтолошког друштва Србије које је спроведено уз подршку Кабинета министарке без портфеља задужене за координацију активности у области родне равноправности, спречавања насиља над женама и економског и политичког оснаживања жена, показује да 83% старих жена у Србији доживљава бар један облик свакодневне дискриминације, што указује да неправда није појединачан инцидент, већ системски проблем. Најчешће облике дискриминације чине недостатак поштовања (66%), третирање као мање способних (57%) и игнорисање (47%). Отворена непријатељства су ређа (19%), што показује да је дискриминација најчешће „тиха“ и свакодневна, али психосоцијално снажна. Жене се најчешће сусрећу са дискриминацијом у институцијама и јавним просторијама – здравственим установама, банкама, јавним службама и продавницама (57%). Интересантно је да млађе старе жене (60–69 година) скоро све доживљавају дискриминацију (100%), док код најстаријих тај број опада на 50%, што указује на интернализацију неправде током живота. Образовање не пружа значајну заштиту: више од 80% жена свих образовних нивоа доживело је неки облик дискриминације. Испитанице истичу да је дискриминација последица комбинације старости и пола: 39% сматра да је узрок управо пресек старости и рода.
Фокус групе и дубински интервјуи показују да су дуготрајни рад, брига о породици и економска зависност нормализовани током живота, а њихове последице – исцрпљеност, лоше здравље и страх од „бивања теретом“ – најјаче се осећају у старости. Истраживање је показало да је дискриминација старијих жена масовна, најчешће „тиха“, психосоцијално снажна и последица комбинације старости и пола. Потребне су системске и друштвене промене да би се старим женама омогућио живот без свакодневне неправде. Једна учесница у истраживању је рекла: „Није ме тукао, али ме је газио цео живот.“
Увек имајмо на уму поруку психолошкиње Наташе Тодоровић да „без достојанства, безбедности и једнаких права за старије жене, не можемо говорити о праведном друштву за све генерације“.
Н. Р.
Фото: Архива Наташе Тодоровић
