ТАЈНЕ СОЛИНАЧКОГ ПОТОКА
Солиначки поток кроз Солинац још чува многе тајне. И само порекло имена овог засеока и потока остало је у домену предања и нагађања. Да ли је у основи реч „со“ и, ако је ова претпоставка тачна, одакле ова морска твар у једном шумадијском потоку, нека су од питања која се намећу. Још пре педесетак година о минералном извору и Слан-камену у Солиначком потоку писала је у „Чачанском гласу“ Мирјана Ранковић, тада новинар-сарадник у нашем недељнику. Данас се поток и због суше једва назире, вода готово да не тече његовим малим коритом. Из старе чесме, недалеко од самог извора, једва процури понека кап. Времену још одолева натпис уклесан у камену. А и у Солинцу је све мање оних који нешто знају о овом занимљивом месту.
НЕИСТРАЖЕНА СВОЈСТВА ВОДЕ
…„У Слиначком потоку у Остри (у пределу такозваног Котарна) извире минерална вода. Мештани причају да тај део потока носи име Слан-камен, јер су (по предању од пре сто година) стада оваца увек трчала на појило баш на тај извор и лизала камен. Мало је нејасна ова појава, јер вода није слана. Она је плавичасте боје (талог пепељасто-плав), а по неким хемијским испитивањима је јако алкална, „мека“, сумпоровита и са доста хлора. Са оваквим својствима могуће је да има и лековита дејства о чему могу судити једино научна истраживања.“ Овако је о овој теми 1983. писала Мирјана Ранковић Матовић, професорка књижевности у пензији. И сад се сећа да јој је о томе причао мештанин Жико Радмилац.
Занимљиво је да су је пролетос посетили људи који уређују youtube канал „Odisejev povratak u Troju“, који се баве и Панонским морем. До Мирјане су дошли трагом текста у „Чачанском гласу“ („Мојсиње – четири легенде о имену“) који је она написала за серијал „Завичајник“. Једну од легенди о пореклу назива села њој је испричао деда Павле Ранковић. Легенда је, по његовом казивању, преношена из генерације у генерацију међу Мојсињцима:
“У прастара времена, још када је Мојсије земљом ходио, и морима пловио и Божије законе и заповести људима преносио, данашња моравска долина била је део великог мора. Из мора уздизало се шумовито острво, данашња Острица. Мојсије је пловио морем. Хтеде да пристане на Острици, али му се лађа насукала на један грбен, јер се вода нагло почела повлачити. Пошто ништа није друго могао да учини, Мојсије прекрсти штапом и рече: „Повуци се моје сиње море, нек се гребен са острвом споји… нестани моје сиње…“ Мисао није ни довршио, а море је нестало. Тада он гребен, где се лађа насукала, прозва Мојсиње”.
– Ово је посебна занимљива легенда, јер на врху Острице постоје узидани камени котурови са гвожђем за привезивање бродова. Трагови соли у називу Солиначки поток могу да указују да су то биле обале неког мора – каже Мирјана Ранковић Матовић која већ дуго припрема Монографију о Мојсињу, селу својих предака. Књига је, каже она, при крају. За истраживање користи бројне изворе, као и приповедања мештана. Преписивала је и податке из црквених књига Храма у Мојсињу, у које су уписивани и становници Остре, Горње Трепче, Прељине, Коњевића, Станчића… (Интересантно је да је на сваких пет-шест рођених Островаца, било тек једно дете рођено у Мојсињу.)
МИРИС КУВАНИХ ЈАЈА
Мириса „куваних јаја“, карактеристичног за многе минералне воде, а који се некад ширио из Солиначког потока, сећа се седамдесетогодишњи Островац Видосав Вићо Срнић. Он нам прича да је село подељено на три дела. Грабац је део који сматрају центром села, Добриње је део ка В(уј)етинцима и Бечњу. Трећи део је Солинац, о коме је, према његовом сећању, тек понешто истраживано.
Вићо нас прво води до некадашње школе, поред које су се, опет неких давних дана, организовале игранке и дружења, о којима је недавно писао Иван Видојевић. Једва се од набујалих изданака багрема назире некадашње здање. И пут према потоку и чесми је тешко проходан. Нема више стоке да пасе и крчи ове стазе. Још се једино јасно види подзида „пумпе“ за воду из потока.
– Раније, кад је било више народа у селу, није било куће без бар две краве. Сада у целој Остри дабогда да избројимо 30-40 крава. Били су некада овде многи споредни путићи којима су мештани силазили до потока и чесме, одакле смо сви из овог краја узимали и воду за пиће. Чак је један од мештана пре петнаестак година преградио поток и на њему направио мали „базен“, али је „брану“ однела прва већа вода… (У Остри, тачније у Анђелићима, мештани су пре педесетак година имали базен за купање. Преградили су речицу Островку и подно саме планине, на једној ливади, подигли су камени зид и направили базен. Видосав Срнић се и тога сећа.) А ове године и Солиначки поток је пресушио, слабо је било киша. Пресушили су и многи други потоци, јер су људи направили бунаре, а и све је мање падавина. Солиначки поток зна да надође кад се топе снегови и кад су веће кише – приповеда Вићо.
На падини, у хладовини, чим се прескочи поток, још један времешни белег. Породица Радмилац је обновила зид и дала да се у камену поново уклеше: „Мајстори Милић Вучићевић и Чедомир Таловић из Остре“ (на левој страни), и „Задужбина Груице Радмилца из Остре и његове жене Кате за вечити спомен његови синова Милете и Милуна војника стајаће војске који су изгинули 1915 г у рату за веру и отаџбину Бог да им душу прости.“ (на десној страни каменог зида).
Од кад памти, каже Вићо, чесма коју зову Радмилска (на имању фамилије Радмилац), била је на том месту. Воде је било „као кад се пече ракија, па крене најјаче“, описује Вићо. А сада иде само кап по кап, што не значи да је извор слабашан…
Својства воде Солиначког извора и потока још чекају истраживања. Не би било необично да је вода лековита. „Атомска бања“ у Горњој Трепчи је на свега неколико километара. Према неким проценама, подручје Чачка лежи на бројним термалним изворима.
Весна Тртовић
СОЛИНАЧКА ШКОЛА
Школа у Солинцу изграђена је 1957. У време када је Видосав Срнић пошао у први разред 1961. године, школа је била пуна ђака, не само из засеока, већ и из Горње Трепче… За кратко, јер је, прича он, у овој школи завршио свега два разреда. У школи су тада радили учитељи Мито Аврамовић и брачни пар, Милан и Василија Јеремић. Када је школа затворена ђаци су пребачени у школу у Остри (тада шестогодишња школа). Од тада је ова зграда опустела и можда би се сама већ одавно усрушила, да у њој „Партизан“ годинама није држао продавницу. Ни те сеоске продавнице више нема, али школска зграда ипак живи, бар за време гласања. И за то је све мање људи, каже Срнић, јер се и мало деце рађа.
