ПОГЛЕД НА ЖИВОТ КРОЗ БОЈЕ И ОБЛИКЕ
Љубав према сликарству Сања Маџаревић гаји од малих ногу. Том стазом кренула је гледајући свога оца, коме је сликање био хоби. Након Средње уметничке школе у Краљеву и Ликовне академије у Београду, наставила је своју пустоловину кроз ликовне радионице са најмлађима.
– Уз оца сам откривала тотално други свет, свет у коме можеш да искажеш своје емоције како год желиш, где нема осуде, критике, где можеш да се изразиш слободно. Пред крај основне школе, одлучила сам да ћу се бавити овим, наравно, имала сам подршку породице. Након Средње уметничке школе било је природно да ћу уписати сликарство, припремала сам се. Све је било лагано, лакше него што сам очекивала. Имала сам разне стипендије, завршила сам Академију у року, мастер пет година касније. Све ми је деловало једноставније, а међутим, када сам завршила академију, схватила сам шта је реалност. Неки конкурси за посао нису прошли како сам ја замислила и онда сам кренула самостално у атељеу, све је ишло постепено – рекла је Сања Маџаревић.
Након студија није све ишло како је Сања планирала, али није клонула духом, пронашла је свој пут у уметности и правац у коме жели да иде.
– На наговор комшинице, кренула сам са ликовним радионицама. Онда сам схватила да уметност може да се примени свуда, да не морамо бити ограничени, већ да то може бити доста шире. Са сестром и кумом ушла сам у причу везано за Удружење ликовних уметика. Ликовне радионице у „Гимназиону” кренуле су 2021. године и сваке године је све више деце. Драго ми је да родитељи схватају да уметност није само за таленте – каже Маџаревић.
Иако у почетку није то очекивала, данас је рад са децом оно што је највише испуњава. Поред деце у „Гимназиону” и школараца са којима ради у атељеу, уметношћу се бави и код куће са својом децом.
– Уметност је први језик којим деца говоре, кроз уметност се изражавају. То уопште не мора да буде идеално, већ је поента показати своје емоције. Не морају деца у старту нацртати нешто перфектно, то се гради, моторичке способности прате развој и по годинама. Моје дете има две године, наравно, не може сада нацртати правилан круг, али можемо учити боје. Нисам очекивала да ће ми тако пријати рад са децом, да су деца толико искрена, да се радују мом доласку. По завршетку часа одмах питају шта ћемо радити следећи час, узбуђени, јер сваки пут радимо неке нове технике, вајамо, сликамо, цртамо, увек неке нове теме. Некада радимо корак по корак, где они мене прате, неки пут они раде самостално. Сваке године имамо изложбу у Хаџића кући и буду баш узбуђени јер њихова дела могу да виде сви. Тада им дођу и родитељи, па буду срећни и поносни – истиче наша саговорница.
Рад са децом чува у нама искреност, наивност и љубав какву смо сви имали као мали. Сања се управо кроз часове са малишанима враћа у најбезбрижнији период. У атељеу има 23 деце, а радионице се одржавају суботом у две групе. Тада свако има прилику да наслика оно што жели и оно што је по његовом осећају.
– Пресрећна сам, то је обострана љубав и обострана енергија коју ја њима дајем и они мени. То је заиста непроценљиво. Посебно најмлађи, они су најискренији. Први пут када ми је другарица рекла за ликовне радионице у вртићу, ја нисам то тако замишљала, очекивала сам вриску, а када сам дошла и донела папире, они су узбуђено чекали.
У атеље долазе деца школског узраста, и са њима час траје дуже, око два и по сата, приступ је индивидуалан. Свако има прилику да црта шта жели, ја сам ту да сугеришем и дам предлог, радују се, цртају честитке за рођендане, размишљају о психологији својих укућана и шта би се њима допало, јер тај свој продукт на крају носе кући и некоме поклоне. Деца у атељеу раде све, зато што су знатижељна, јер није битно да себе остваре као уметника, већ да истраже и себе и свој пут, па временом ће одабрати тематику која им прија – објашњава Сања.
До сада Сања је имала девет самосталних изложби и више од 30 колективних. Пут којим је она храбро закорачила није баш свакидашњи.
– Сама тематика којом се бавим, прво је било утопијско сликарство, постављала сам идеалне ситуације које сам сликала. Користила сам пластичне играчке као представе људи, као у баснама. Постављала сам их у различите ситуације. Касније, како је сликарство сазревало и идеја о томе, држала сам се сличног концепта. Убацивала сам моменте суровости нашег живота, кактусе као представе патњи и онога што човек у свакодневном животу пролази, да ништа толико није једноставно и да су то препреке које пребродимо. Користила сам чисте боје које асоцирају на дечије сликарство, на нешто безбрижно, али тематика не много дубља. Деца када први пут виде слике, одушевљени су због колорита и шарености. Примећујем ствари који се дешавају око нас, то су ти кавези, линије, све то што се дешава у реалности, ограничења која морамо пребродити. Повезало се са књижевности, Домановић, „Вођа”, Орвел и читав тај спектар ми је био занимљив док сам градила своје сликарство – рекла је Маџаревић.
Уметност симболички представља нашу интеракцију са природом, са стварношћу и окружењем.
Виолета Јовичић
