ПЕСНИК НЕБОЈША ВАСОВИЋ ЛАУРЕАТ ДИСОВЕ НАГРАДЕ ЗА 2025. ГОДИНУ
У Градској библиотеци ,,Владислав Петковић Дис” 19. марта је одржана Кнференцијa за новинаре поводом објављивања имена лауреата Дисове награде на 62. Дисовом пролећу.
У Конференцијској сали Градске библиотеке присутнима се обратио проф. др Миливој Ненин, председник жирија за Дисову награду, који је присутнима прочитао образложење жирија поводом проглашења лауреата Дисове награде. Дејан Ацовић, један од чланова Дисовог организационог одбора, предочио је организацију расписаних конкурса и рад Дисовог одбора који се окупља у част реномиране манифестације. Директор манифестације Маријана Лазић истакла је значајне тачке у програму „Дисовог пролећа”. Модератор конференције била је Марина Белић, библиотекар.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА
Песник Небојша Васовић лауреат је Дисове награде за 2025. годину, а именовање лауреата Дисове награде надахнуто је забележио и прочитао проф. др Ненин:
„Овај текст је написао случај комедијант. (Тако се наместило.) Мада је за све крив Маринко Арсић Ивков. У годинама сам када поезију једва читам. Заправо читам свега неколико песника. Погађате: Небојша Васовић је један од њих. (Не тражим целе, лепе песме. Довољан ми је и један оригиналан стих.) Пред књигама поезије осећам се као Црњански у Ријеци, током Првог светског рата, када се пријавио у болницу – међу епилептичаре. (Помагао је уморним лекарима да одвоје праве епилептичаре од симуланата.) На песме је сасвим заборавио. Пише Црњански: „Понављати како је растанак тужан, како је мисао људска узвишена, како су звезде красне, како је смрт, као ноћ на крају дана, сигурна? Понављати то у стиху, у метру, у терцини, у катрену, у октави, у сонету столећима? Зар то није још ружније него епилепсија?” Понављам: за све је крив Маринко Арсић Ивков. Али, пре тога морам поновити причу о мајстору и ученику из једне књиге Оскара Давича. Наслов се лако памти: По занимању самоубица. Реч је о томе да је ученик толико научио занат да му је мајстор постао непотребан. Сам је пожелео да испече ћуп. Међутим, иако је радио све што је радио мајстор – када би ћуп извадио из пећи, ћуп би се распао. Мајстор му тек тада открива тајну. Пре него што ћуп стави у пећ – мора да га обавије својим дахом. Тај дах бунта, непристајања, пркоса; дах цинизма и ироније, који држи све Васовићеве песме на окупу, требало је да издвојим. Да откријем оно по чему је Небојша Васовић – Небојша Васовић. Али, тајна досаде је – каже један други писац – у жељи да се све каже. А ово је деловало тако једноставно. Рекао сам већ: за све је крив Маринко Арсић Ивков. Прехвалио је мој текст о Дису. Онако успут. Бачки. Без патетике. То ме је понело. И помислио сам да ћу са неколико реченица из текста о Дису испричати причу о Васовићу и тако се безболно извући из образложења. Већ од наслова текста („Дисова изгнанства”) ствар би ишла лако. Природно је да бих се пребацио на Васовићево изгнанство. Ту бих отворио причу о томе да ли постоји и добровољно изгнанство… Повезао бих Диса и Васовића и причом која је толико уопштена, да не значи ништа… Рекао бих да је и Васовић „елементарни, исконски песник, да пева као да први пут види свет, са оном аутентичном песничком зачудношћу и наивношћу” као и Дис. Зар то није једнако ружно као и епилепсија? Али, умешао се у читаву причу и случај комедијант и обликовао ово моје образложење. Наиме, некако у исто време док су чланови већали (путем телефона и електронске поште) о добитнику награде са именом Владислава Петковића Диса; додељена је и награда са именом Јована Скерлића! Прича из 1911. године о односу Скерлића и Диса опет је стављена на дневни ред. Природно, уз ту причу иде и додатак о одбранама Владислава Петковића Диса. Те, 1911. године, тада млади Светислав Стефановић пише полетан, помало патетичан, али оштар и одлучан текст, „Част и слобода творцима”. Пише, можда и први манифест у српској књижевности… И ту би текст могао и да се заврши. Но, ту би се ово образложење расуло као онај ћуп, који није био обавијен дахом свога ствараоца. Јер, кључна теза у мом тексту о Дису јесте да је прави противник нашег јунака био Богдан Поповић – много више него Јован Скерлић. То сам покушао да покажем. Као што сам покушао да разбијем окамењену слику о Дису. А оваквим образложењем враћам Скерлића у центар пажње. Ту је парадокс овог образложења. Али, да учиним још један трзај у своју одбрану; зар није парадокс и Васовићево оружје којим се доследно бори (не само у поезији) против књижевности, која уме да буде и стармала и преозбиљна и одвише патетична, једном речју: слаба. Уз сагласност Мирослава Максимовића и Александра Костадиновића образложење саставио: Миливој Ненин.”
Члан жирија је уз заслуге Васовићу за ово признање изразио и потребу да се на стваралаштво и деловање лауреата треба осврнути свеобухватно.
ВАСОВИЋ СТВАРА КЊИЖЕВНОСТ И ПРОМИШЉА О ЊОЈ
Небојша Васовић је рођен 1953. године у Краљеву. Његово разнолико стваралаштво и делање у књижевности одређује га као песника, есејисту и књижевног критичара. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на Групи за југословенске књижевности са општом књижевношћу 1978. године. У Београду је радио као слободни уметник: писац, уредник, књижевни критичар. Живи у Торонту (Канада) од марта 1988. године. Магистрирао је 1992. године на Новом калифорнијском колеџу у Сан Франциску.
Аутор је више десетина књига поезије, есеја, критика и дневника. Васовићева поезија је заступљена у многим антологијама, а превођена је на шпански, енглески, француски, шведски, пољски, румунски, мађарски, словачки, словеначки, македонски и турски језик. Добитник је бројних награда и стипендија у земљи и иностранству.
Да је аутор који ствара књижевност и промишља о њој, а отуда је и завредео признања, потврђује и проф. др Ненин.
‒ Небојша Васовић је сигурно један од најзанимљивијих и највећих песника у српској поезији, али оно што мислим да је важно у овој причи о Небојши Васовићу је то да ће ова награда скренути пажњу и на друге Васовићеве књиге. Наиме, Васовић је интересантан једнако и као неко ко мисли о књижевности. Иза Васовића су остале занимљиве књиге: писао Ђорђу Марковићу Кодеру, писао је о Милану Кундери, али највише полемике у јавности изазвале су његове књиге о Данилу Кишу. Васовић је једноставно покушао да скрене пажњу на једног другачијег Киша, односно да се о Кишу не суди на основу претходних оцена него да сваки читалац донесе свој вредносни суд или да да крене од почетка у читању, зато му с правом припада награда коју је понео као песник, али мени је стало да скренем пажњу на друге Васовићеве књиге. Он у књижевности има место које је некад имао Станислав Винавер, а то значи да се буни против стармале, преозбиљне књижевности. Наша књижевност је често одвећ патетична, потребан јој је неко ко има духа, ко је врцав, ко размишља о књижевности – истакао је проф. др Ненин.
Свечано уручење награде Небојши Васовићу биће уприличено последњег мајског петка.
Упућујући речи захвалности и добродошлице уваженом проф. др Ненину, Маријана Лазић, в. д. директора Градске библиотеке је позвала присутне на музичко-поетско вече „Ориендо акустико” поводом отварања 62. Дисовог пролећа и обележавања Светског дана поезије.
Милица Матовић
