„Заборављам имена људи које сам до јуче добро знао; не могу да се сетим где су ми ствари; пођем, а не знам шта сам хтео“… ово су неке реченице које често чујемо или их и сами кажемо, уз питање да ли постајемо дементни. Заборавност због година или мора обавеза није исто што и деменција, која увек има дубље корене. Кроз серијал текстова настојаћемо да осветлимо ову тему из више углова, са жељом да укажемо на веома сложене проблеме са којима се суочавају особе са деменцијом и чланови породице који се брину о њима. Намера нам је да проговоримо о теми која је, на неки начин, још увек табу, да искуства неких породица предочимо као могући образац у одређеним ситуацијама, да понудимо одговоре на бројне недоумице и питања, а пре свега, да подстакнемо надлежне да прописима олакшају бар донекле терет који најчешће носи само један члан породице. То се може решити једино кроз системски развој одговарајућих, одрживих сервиса и услуга које не би требало да буду само пилот-пројекти.
Процене Светске здравствене организације су да Алцхајемерова болест (АБ), која је само један од видова деменције, погађа између шест и десет одсто старијих од 65 година (болест се ређе јавља и код млађих). У Србији не постоји регистар особа са деменцијом, али према подацима Српског удружења за Алцхајмерову болест њихов број се повећава, што је реалност будући да смо све старија нација. И за Чачак нема прецизних података, али је и на подручју нашег града већ деценијама негативан тренд старосне структуре, а предвиђања су да ће се то наставити још дуже време. Неке раније процене говоре да је број оболелих од деменције на подручју Чачка од једне до две и по хиљаде.
У Чачку тренутно не постоји ниједна услуга којом би се олакшао живот и помогло у решавању проблема са којима се суочавају оболели и њихове породице. Пре пет године удружења „Ларис“ и „Amity“ спровели су пилот-пројекат саветовалишта за неформалне неговатеље. Кроз радионице је прошло око 60 Чачана. Треба имати у виду да је то било време корона пандемије, али је и ово искуство показало да постоји велика потреба за покретањем сервиса подршке особама са деменцијом и њиховим породицама.
О деменцији се у свету говори као о све присутнијем проблему (не само здравственом, већ и економском), којим се баве стручњаци разних области. Иако још не постоји лек за деменцију, савремени приступ подразумева веома широк спектар третмана, терапија и сервиса, о којима се код нас, такође, веома мало зна.
НЕ БЕЖАТИ ОД ИСТИНЕ…
За деменцију се углавном мисли да се то догађа само другима. Пре него што се суоче са личним искуством, веома мало људи размишља о томе како се са овим проблемом носе оболели и саме породице. Друштво у целини има низак ниво свести о овој болести, бројне су погрешне представе, често се деменција поистовећује са старачком сенилоношћу, присутна је и дискриминација… То све доприноси да многи игноришу или прикривају знаке болести, а укућани, и ако примете, беже од истине. Тако се, одлажући време за реаговање, даје простор болести да се брже развије. Стручњаци и за ову болест, који многи зову стањем, истичу да, уз благовремену дијагнозу и постдијагностичку подршку, људи са деменцијом могу дуже бити самостални и живети квалитетније и достојанственије.
Деменција је веома прогресивна болест, са тешким физичким и менталним стањима, и међу главним је узроцима инвалидитета и зависности старијих људи, због чега захтева велики труд, не само једног члан породице. У пракси, на жалост, најчешће све падне на плећа једног неформалног неговатеља, који је свакодневно суочен са новим недоумицама, моралним дилемама, хроничним умором… Кад у једном тренутку застане, схвати да је заборавио када је и како све почело, да су обавезе око свог сродника са деменцијом све веће, а да су сами на измаку снаге. Не мора увек тако да буде, јер ако се благовремено препознају симптоми, уз разне терапије, деменција се може значајно успорити и терет неге може бити много лакши. Ипак, да би се то остварило, потребне су многе промене, пре свега, у систему здравствене и социјалне заштите. Кроз развој знања и вештина и неформални неговатељи могу се оснажити и бар донекле олакшати живот, себи и сроднику са деменцијом.
НЕДОСТАЈУ СЕРВИСИ И УСЛУГЕ ПОДРШКЕ
На територији Чачка постоје два приватна дома за старе, који поседују лиценцу, али невољно примају дементне особе, посебно покретне, јер им је потребна помоћ и за рутинске радње и надзор готово пуних 24 часа. Породице се тешко одлучују за смештај својих дементних сродника у домове за старе, како због високих цена ових услуга, па и недосатка места, тако и због тога што свака промена устаљеног окружења код особа са деменцијом изазива још веће трауме.
Град Чачак је препознао потребу решавања неких проблема дементних и њихових неговатеља. Крајем 2023. донет је План развоја града Чачка за период 2023-2030 („Службени лист Града Чачка“, бр 22/2023). У овом стратешком документу, предвиђен је „Унапређен спектар услуга система социјалне заштите“, тачније, наведено је успостављање дневног центра за старе и особе са деменцијом. У реализацији ове приче није се много одмакло.
Броје су могућности сервиса подршке и услуга за оболеле од деменције и њихове неговатеље од дневног боравка, саветовалишта, СОС линија, „предах смештаја“, адекватне помоћи у кући, па и услуге хранитељства за особе са деменцијом…
В. Т.
Фото: Ана Батрићевић, извор: Српско удружење за Алцхајмерову болест
