МИЛИЦА МАРИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ГИМНАЗИЈЕ
СРЕЋА ЈЕ ЖИВЕТИ У ПОРОДИЦИ КОЈА ЈЕ У ПОТПУНОСТИ ПОСВЕЋЕНА ДЕЦИ И ЊИХОВОМ ВАСПИТАЊУ
Нису довољене речи да изразимо дивљење према нашој овонедељној саговорници – Милици Марић, ђаку генерације чачанске Гимназије. Зато, као што и ова рубрика налаже, слушамо глас младих. И ништа нећемо додавати, ни мењати, а ви, драги читаоци, уживајте…
Колико год ми то звучи необично, сада се већ могу назвати бившом ученицом одељења IV2 Гимназије у Чачку. Завршила сам природно-математички смер, који је заправо био једина ставка на листи жеља коју сам, као ђак генерације Основне школе “Танаско Рајић”, предала на крају осмог разреда.
Охрабрена искуствима и знањем стеченим у основној школи, али уз стални осећај одговорности, радовала сам се новим изазовима и прилици да напредујем. Жељно сам ишчекивала тај тренутак у ком ће се најуспешнији основци из Чачка и околине наћи у истој школи и заједно кренути у нове борбе.
Веровала сам, као што и сада верујем, да смо део једне посебне генерације, изузетно надарене и богате вољом, али нисам могла ни да замислим шта нас све чека на путу који смо изабрали. Корона вирус, трагедија у ОШ “Владислав Рибникар”, блокада, протести… укратко речено – ванредно стање, током ког су оцене и такмичења прелазили у други план, уступајући место саосећању, подршци, разумевању и љубави коју смо пружали једни другима, онда када је било најтеже.
Бројне животне лекције које смо савладавали паралелно са градивом, вредности које смо усвајали захваљујући професорима, дивна традиција и енергија, потврђују да је Гимназија заиста оно што свака школа треба да буде – светионик. Самим тим и признање које сам добила има посебну тежину, јер долази од људи које искрено поштујем и који су увек умели да цене труд свакога од нас.
Најпре бих желела да се захвалим професорки математике Ивани Андрејић, која је као разредни старешина преузела наше одељење средином друге године. С обзиром на то да смо се упознале на припремама за такмичење још док сам била у основној школи, изузетно сам се обрадовала када сам сазнала да ће ми баш она предавати математику у Гимназији. Касније је, сплетом околности, заменила нашу прву разредну, Јелену Јоксимовић, што нас је додатно зближило. Оно што ћу свакако памтити је њена огромна посвећеност. То су сати и сати додатне наставе, безброј поправних тестова, чувени задаци за плус и за петицу, неуморно смишљање начина да нам изађе у сусрет… Али, ипак постоји нешто још важније од тога – заиста је познавала свакога од нас, бринула наше бриге, била спремна да нас саслуша и веровала у нас и онда када ми нисмо, што сам сама много пута искусила.
Не могу а да не поменем још неколико драгих особа које су на мене оставиле диван утисак. Међу њима су свакако професор српског језика и књижевности Дејан Крунић, вечно раздрагана професорка хемије Неда Југовић, као и професорка Мирјана Јаневска која води гимназијски хор, чији сам члан била пуне три године.
Такође, врло сам захвална свом одељењу. Били смо једни другима велика подршка у овом осетљивом периоду одрастања и заиста сам поносна на све кроз шта смо прошли заједно, дишући као један, сањајући велике снове, градећи пријатељства за цео живот. Уз њих сам, током екскурзије у Грчкој, први пут прешла државну границу и видела море, а специјално рођенданско изненађење, које су ми у повратку приредили на једној македонској пумпи, памтићу до краја живота. Прихватили су ме овакву каква јесам, тиху, стидљиву, осетљиву, али ипак упорну и верну својим принципима.
Посебну захвалност дугујем својој породици, мами, тати и сестрама, који су ми највећи ослонац у животу и који су се увек трудили да ми пруже сву љубав овог света. Они су ти који ме најбоље разумеју и који знају колико заправо умем да будем компликована. Сматрам да је велика срећа у данашње време одрастати у породици где се држи до вере и традиционалних вредности и где су родитељи у потпуности посвећени деци и њиховом васпитању. Тако да са поносом могу рећи да су моје три млађе сестре заправо моје најбоље другарице, као и то да од маме ништа не могу да сакријем, јер она одмах примети када ме нешто мучи и никада јој није тешко да разговара са мном о томе до дубоко у ноћ.
Поред дружења са породицом и драгим људима, у слободно време уживам у читању, писању, ручним радовима, музици, сликању… Уметност је нешто што ме заиста испуњава, јер представља спој лепог и корисног. Помаже ми да се опустим и одморим, уноси радост и боју у ужурбану свакодневицу. Обожавам музику, тако да сам, поред гимназијског, члан и једног црквеног хора. Такође, помало свирам фрулу и клавир, али нисам ишла у музичку школу. Од баке сам наследила љубав према ручним радовима, од којих сам за сада делимично савладала хеклање и ткање, а са дедом волим да играм шах. Овог лета волела бих да одвојим више времена за физичку активност у природи.
Како сам одувек била велики заљубљеник у математику и природне науке, још у шестом разреду сам одлучила да желим да се бавим физиком. У почетку сам желела да будем наставница, али је временом све више почео да ме привлачи научни рад, тако да ми је жеља да упишем теоријску и експерименталну физику, то јест истраживачки смер на Физичком факултету у Београду. С обзиром на ширину која је својствена како физици, тако и мојим интересовањима, мислим да је још увек рано за размишљање о неком конкретном занимању, али оно чему ћу свакако увек тежити је да, по речима молитве, порастем Творцу своме на славу, родитељима својим на радост, а цркви и отаџбини својој на корист.
Приредила: Г. Д.
