НИНА УРОШЕВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОШ „ЂЕНЕРАЛ МАРКО Ђ. КАТАНИЋ” БРЕСНИЦА
НИЈЕ САМО ГРАДИВО БИТНО, ШКОЛА НАС УЧИ И ЖИВОТУ
-Сећам се своје прве праве оцене, то је била петица коју сам добила за одлично илустровану песмицу у другом разреду. Трчала сам кући и са поносом свима показала свеску. Најбоље се сећам мамине реакције – била је срећна скоро колико и ја. Та прва оцена дала ми је ветар у леђа да наставим даље – овим лепим сећањем започиње своју причу Нина Урошевић, ђак генерације Основне школе „Ђенерал Марко Ђ. Катанић“ у Бресници.
Била је радознало дете, али, шаљиво додаје, не оно које раставља играчке или јури бубе по дворишту:
– Своју радозналост испољавала сам постављајући безброј питања и потпитања, а одговоре сам пажљиво слушала. Као мала волела сам да учим и стичем разна знања, у основној школи то се само наставило. Пуно сам слушала, довољно учила и играла се са сваким предметом онолико колико ми је тај предмет дозвољавао.
Нина, каже, обожава да учи о природним појавама у свакодневном животу:
– Волим да разумем ствари које се дешавају око мене, вероватно је то разлог зашто су ме увек привлачиле природне науке. Волим и хемију и физику, али најбоље резултате остварила сам из биологије. Наставница Јадранка Милинковић увела ме је у свет биологије. Била је са мном током целог пута учења, остајала на додатним часовима, мотивисала ме и подржавала, а осим лекција из биологије, прошле смо и кроз многе животне.
Стичемо утисак да јој је од свих предмета ипак најдража математика:
– Од седмог разреда математику радим по напредном програму (ИОП3). Захваљујући томе, опробала сам се и у улози наставника, и могу рећи да је са ученичке стране катедре много лепше… Математику сам волела одувек, али ми је наставник Милан Радевић још више приближио. О њему не желим да говорим као о одличном наставнику – то се подразумева, већ желим да кажем да је увек био ту за мене, али и цео разред. Научио нас је како да будемо добри људи, како да се дружимо, како да помогнемо једни другима, како да реагујемо када видимо да нешто није у реду, као и да знамо да ће све проћи, колико год лоше и тешко било.
Једна од Нининих љубави је и књижевност, па као и све што дође сразмерно труду, тако је дошла и диплома за освојено прво место на општинском такмичењу из књижевности 2024. године.
-Те године освојила сам и треће место на општинском такмичењу из хемије. Волим да идем на такмичења. Била сам на такмичењима из математике, биологије, хемије, књижевности, у лепом говору… Мислим да су ми она доста помогла да се ослободим треме, али и да се ослободим као особа. Више нисам тиха и стидљива, постала сам доста друштвенија, сигурнија и зрелија.
Нина има две најбоље другарице, али се, истиче, дружи са свима:
–Не волим да видим да неко стоји сам, увек ћу прићи. Мислим да то доста говори о мени. Себе видим као опуштену и отворену особу, спремну за разговор о било чему. Надам се да ме и други виде на исти начин.
Док размишља о школским данима ретко се, каже, сети оцена и тог формалног дела наставе:
– Све чиме могу да се похвалим сада само је последица мојих интересовања. Истина је да окружење има велики утицај, али оно није пресудно. Моји родитељи и породица увек су били око мене, њихова подршка ми је била ослонац. Основне школе ћу се сећати са осмехом на лицу, то је период мог одрастања који је засигурно оставио неизбрисив траг. Радо ћу се сећати матуре, последњег дана школе, као и већине одмора и часова.
Школа, закључује Нина, није само образовна установа, већ и место на коме се стичу најлепше успомене и многа пријатељства:
-Лагала бих када бих рекла да сам срећна што се овај део мог школовања завршио, али нисам ни тужна. Основну школу сам искористила најбоље што сам умела и не кајем се ни због чега. Сада је време да идемо даље, али не и да заборавимо ово осмогодишње путовање, јер школа нас не учи само лекцијама из уџбеника, школа нас учи животу.
Приредила: Гoрдана Домановић
