Добро осмишљена позадина, блицеви, вештачка светла, само су неки од важних фактора који утичу на квалитет студијске фотографије. Теодори Ђоковић, младој уметници из Чачка није тешко да свако фотографисање испланира до најситнијих детаља, јер љубав према фотографији гаји још из периода средње школе, а временом се само усавршавала. Добра идеја, пуно труда и посвећености и на крају квалитетна израда фотографије ову младу уметницу чине посебном, због чега јој се велики број људи обраћа у жељи да им забележи најбитније животне моменте.
– Љубав према фотографији јавила се код мене још у средњошколским данима, када сам и одлучила да упишем Факултет примењених уметности, смер Фотографија и завршила основне и мастер студије. Након тога радила сам у једној медијској кући у Београду као фото-репортер, а касније сам радила овде у Чачку у једној фирми као веб дизајнер. Након што сам остала без посла, после дугог размишљања одлучила сам да отворим свој студио, први студио за фотографисање у Чачку. Претежно се бавим фотографисањем породица, деце, трудница. Људи се најчешће одлучују да децу фотографишу у првих годину дана, али када је дете мало старије, када има три, четири године ту има много више емоције и игре између детета и родитеља. Мислим да тада, у том периоду породична фотографија добија прави смисао. И сама сам мајка, па ми је то тренутно најприближније. Највећа љубав у овом послу је то што пратим раст деце и што и ја сама заједно растем са њима – почиње причу Теодора Ђоловић.
Теодорин задатак је да ствара успомене, да важне тренутке претвори у магију која ће дуго бити упамћена. На свој уметнички начин инспирацију проналази у свему, а најчешће у свакодневном животу. Иако су труд и рад од великог значаја за успех у сваком послу, љубав према истом засигурно је најбољи покретач.
– Потреба да нешто створим је нешто што је код мене укорењено. Веома ми је битно то што углавном радим сама, баш због креативности, јер када неко други одређује правила, не може да се дође до моје идеје, то буде онда туђа идеја, а моја реализација. Имајући овај студио презентујем своје стваралаштво. Уколико не волите овај посао, онда се све своди да документовање неког догађаја где фотограф не режира ту фотографију. Студијско фотографисање тешко да може да се ради, а да се не воли. Ја често у глави имам пуно пројеката о којима размишљам, с обзиром на то да ми је дете мало немам још увек толико могућности да их све реализујем, али све креће из главе и инспирације. Некада имам визуелну инспирацију, ако гледам неки филм, видим неку слику, а некада су то животне околности, свакодневица. Када изаберем модел, прво размишљам о томе да ли тај неко то може да изнесе, онда креће припрема, стајлинг, сценографија. Често фотографија на почетку нема везе са тим како она изгледа на крају. Ја не користим вештачку интервенцију, волим старе технике. Циљ ми је да забележим емоцију, да када неко касније узме албум са неког догађаја, свадбе, рођендана, да када погледа, да има целокупан догађај, рекапитулацију догађаја. Свака прослава има и мало део позирања, не буде то студијско фотографисање јер се не носи студијска опрема. Са децом претежно гледам да идемо напоље, док младенци и остали свакако сами бирају где ће – рекла је саговорница „Чачанског гласа“.
Школовање и професионално усавршавање овој младој уметници не дозвољавају да свој посао ради на брзину, без одговорности. Према њеним речима, студијско фотографисање одликује што мањи број, што квалитетнијих фотографија.
– Мени није ништа тешко када радим нешто што ми се допада и у чему уживам. Радим оно што волим и не долазим на посао са напором. Када је реч о обради фотографије, она некада траје дуже, а некада доста мање, минимум је сат времена. Студијско фотографисање базира се на броју фотографија. Ја се трудим да се људи одлуче за мањи број добрих, различитих слика, тежим више квалитету, него квантитету – казала је Ђоловић.
Рад у једној од познатих медијских кућа за време студирања Теодору је научило много чему и професионално и животно.
– Да нисам имала прилику да радим као фото-репортер, вероватно би све било другачије. Када се ради тај посао, иде се на снимања од црне хроникраддо посете најсиромашнијима, у једном дану имате гомилу потпуно различитих догађаја. Радећи тај посао, стекла сам многа животна искуства, али научила и свашта о фотографији. У новинарству нема места за хиљаду фотографија, већ за четири, пет добрих – каже млада уметница.
Заједно са сарадницима Теодора је у свом студију реализовала и радионице посвећене најмлађима.
– У студију држимо читалачке креативне радионице узраста од три до десет година. Базиране су на читању приче онда радимо креативни визуелни део, где у складу са узрастом они праве нешто на задату тему и тако исказују своју креативност – рекла је Ђоловић.
У жељи да усрећи малишане, али и све оне којима ће њене фотографије бити вечна успомена, наша саговорница има бројне идеје, неке од њих полако реализује, а неке ће сачекати док у Теодори стигне још једно појачање.
Виолета Јовичић
Фото: Архива саговорника
