ПРЕМИНУО ЧАЧАНСКИ ПРОФЕСОР НЕНАД ГРУЈИЋ
„[...] Па што бисмо се опраштали?
Чега да нам је жао?
Ако ти јаве: умро сам,
ти знаш – ја то не умем.
Љубав је једини ваздух
који сам удисао.
И осмех једини језик
који на свету разумем..."
(Бесмртна песма, Мирослав Антић)
Међу стиховима Антићеве песме лебди и лик професора Ненада Грујића. У педесет другој години живота, 18. јула, преминуо је професор физичког васпитања ОШ ,,Филип Филиповић“, изнад свега, симбол ведрине и човечности за све оне који су га познавали. Међу ученицима и колегама је био један од омиљених, неко ко је својим духом и речју мотивисао и пленио… Отац троје деце, изузетан борац који је осмехом и хумором изналазио решења и нерешивог, као такав остаје и упамћен!
Ненад Грујић је пореклом из радничке породице, син Драгана и Олге Грујић, рођен је 20. августа 1973. године. Био је супруг Ангелине, отац Страхиње, Огњена и Ање. У Основној школи „Филип Филиповић”, како је волео уз осмех да истакне, био је „најстарији” јер у њој проводи ђачке дане од 1980. године. Завршио је Гимназију у Чачку и Факултет за спорт и физичко васпитање у Приштини. У ОШ „Филип Филиповић” био је запослен од 2001. године. Одбојкашки клубови „Слобода”, „Либеро” и „Борац” памтиће његов тренерски рад међу генерацијама одбојкашица.
Комеморација је одржана 21. јула, у Културном центру Чачак, у 11.00 часова. Окупљена породица, пријатељи, колеге, ученици и родитељи делили су сузе и уздахе, а мук је прекидао опроштајни говор директора школе Славице Лужанин, колегинице Весне Пешов и одбојкашица Ђурђе Миловановић и Ане Живановић. Сахрана је обављена истог дана на Градском гробљу, у 14.00 часова.
Више од две деценије је подизао генерације ученика које ће га памтити по приступу који је имао. Фискултурна сала, школски ходници и наставничка канцеларија остају без препознатљивог хода праћеног гласом и осмехом… остаје тишина да јечи. Преостају да се памте управо његове речи на које је подсетила директор Лужанин: „Добро сам, супер сам ја! Само ово сада да прође, ето мене, враћам се у школу!”.
Животне недаће искушале су га да пре девет година родитељску улогу потпуно преузме због преране смрти супруге Ангелине. Својим примером постао је узор својој деци – стамена очинска фигура.
‒ Удвостручио је своје снаге. Требало је бити и тата и мама. Успевао је у томе. Остављао је утисак човека који живот носи са лакоћом. Никада се није пожалио да га било шта мучи и онеспокојава. Увек је корачао усправно, са само њему својственом ведрином, превазилазећи све препреке са осмехом. Наслућивали смо да ништа у његовом животу није ни приближно лако како је он то представљао, корачајући усправно у свим биткама које је водио. Свима нам је постао пример како се треба борити, не одустајати, бити храбар када је најтеже ‒ истакла је директор Лужанин.
‒ Драги наш Ненаде,
Знам да би волео да не плачемо, да следимо твој пример ‒ када је најтеже да се осмехнемо, макар кроз сузе, али, тешко је… Тешко је замислити школу без тебе када ходницима и зборницом још увек звоне твој глас и твој осмех. Драги мој Нешо, хвала ти на свему, на ведрини, на храбрости, на хумору који ме је насмејао у тешким тренуцима. Бићеш заувек у мом срцу, у срцима свих колега и ученика наше школе. Не можемо и нећемо те заборавити! Почивај у миру. Спавај, драги наш Ненаде, „са очима изван сваког зла” – опростила се од колеге директор Лужанин.
Чачански актив професора физичког и здравственог васпитања остао је без изузетног сарадника. На Грујићеву колегијалност, професионалност и дух професора који својим примером учи, подсетила је његова колегиница Весна Пешов.
‒ Бескрајно смо захвални што смо те имали као пријатеља и као колегу. Био си инспирација, подршка и узор свима нама. Чуваћемо те у речима у срцима и носићемо твој дух свуда са са собом. Подигао си генерације које ће се вечно сећати твоје доброте, твог смисла за кратку досетку, у којој разведриш све. У њих си уткао упорност, радост и љубав према животу и спорту. Хвала ти што си нас научио да волимо живот, да ценимо ситнице и да им се радујемо чуваћемо те у речима у срцима и носићемо твој дух свуда са са собом. Срешћемо се поново и дружити на неком лепшем и безбрижнијем месту. Воле те заувек твоји дифовци – истакла је Весна Пешов, проф. физичког и здравственог васпитања.
Професор Грујић је био један од тренера Одбојкашког клуба „Слобода”. Генерацијама одбојкашица доказао је да терен није само место поделе позиција игре, борбе у којој је важна само лопта, већ ум и срце.
‒ Био је наш тренер, али и много више од тога. Био је стуб, ослонац, пријатељ, неко коме верујемо и дивимо му се. Тренер је био неко ко је у нашим животима имао родитељску улогу, пре свега, глас разума за сваку нашу недоумицу. Научио нас је да није довољно само да тренирамо већ да верујемо у себе и поштујемо једни друге. Научио нас је и да не одустајемо када је најтеже, што је доказао својом дугогодишњом борбом. Био је ту да нас подигне када посустанемо, да нас смири када нас понесу емоције, да нас похвали када дамо све од себе и да нас посаветује када погрешимо – посведочила је Ана Живановић, одбојкашица ОК „Слобода”.
Остају записани и стихови песме Исидоре Пантелић, ученице ОШ „Филип Филиповић”. Иако је болест професора Грујића прекинула старешинство, о њему ће трајно говорити све улоге које је имао у животима ученика.
„Недостајаћете много, свака Ваша реч...
Али, у сваком нашем поену ‒ Ви сте наш смеч.
Хвала Вам, наставниче, у име VII/3
и, верујте, заувек ћете играти овде, за
све нас у срцу!”
Професор Грујић ће живети кроз Страхињу, Огњена и Ању, кроз све што је и сам дотакао својим срцем!
Милица Матовић
