СУБВЕНЦИЈЕ МНОГО ЗНАЧЕ ЉУДИМА НА СЕЛУ
Бранко Ранковић неколико година живео је у иностранству, а након смрти оца одлучио је да се врати у дргачевско село Вичу, на породично имање и ту покрене своју сеоску причу. Његова жеља је да домаћинство његових предака не пропадне.
– Разлог мог повратка је обнова домаћинства мојих дедова, прадедова. Један од њих био је и на Солунском фронту, били су учесници разних ратова, али су се увек враћали и остали ту, на своме. Волим село, волим да радим ту – рекао је Бранко Ранковић.
Драгачево, осим што је воћарски и повртарски крај, свакако је и крај у коме се мештани баве сточарством и производњом ћумура. Бранко је своје домаћинство унапредио новим машинама потребним за рад на селу, али и новим грлима стоке.
– Основна делатност којом се бавим је пољопривреда. Имам краве, овце, свиње, кокошке, бавим се производњом кукуруза, пшенице, зоби, јечма. Поред тога печем и ћумур. Купио сам механизацију и прикључне машине, трактор, приколицу, плугове за орање, све што ми је потребно да бих на свом домаћинству могао да се бавим пољопривредом. Тренутно имам три краве и 12 оваца. Продајемо стоку, а оно што произведемо на земљи користимо за њих – рекао је Ранковић.
Подстицаји које држава и локална самоуправа дају један су од разлога захваљујући којима опстају села и у Драгачеву и читавој Србији. С обзиром на то да стручњаци упозоравају да је сточарство најугроженија грана пољопривреде, јер се годинама уназад смањује број крава, свиња, говеда, управо зато држава повећава поједине субвенције у овом сектору.
– Када је реч о субвенцијама, до сада сам неколико пута аплицирао за њих. Из године у годину је боља ситуација. Добијамо од државе 18.000 по хектару, то нам исплаћују негде крајем фебруара, баш пред сетву, тако да доста значи за семе, за гориво за трактор. Такође, имамо и субвенције које дају за сточна грла, 55.000 по приплодном грлу и подршка за премију млека, 18 динара по литру млека, која се добија на свака три месеца. Има и субвенција које даје општина, али за то до сада нисам аплицирао. Углавном, свака помоћ је добродошла, људима на селу то све много значи – каже наш саговорник.
Миграције младих из села у градове трају деценијама, што није случај само на територији Драгачева, већ у свим крајевима наше земље. За повратак је потребно много више од чистог ваздуха и здраве хране, према речима младих, пре свега, пристојан пут до куће.
– Нажалост, села су пуста, бар моје. У Вичи више нема младих, нема омладине, углавном је становништво старости преко 50 година. Велики је број кућа у којима живи по једна особа. Масовно сви одлазе одавде, и момци и девојке, одлазе преко Јелице, одлазе у Београд, Нови Сад. Једино окупљање у селу је фудбалска утакмица која се игра сваке недеље, ту дођу сви. О томе колико нас мало има довољно говори и податак да сеоски клуб који постоји од 1972. године, због недостатка младих плаћа играче са стране. Оно што недостаје, пре свега, је инфраструктура, путеви су у веома лошем стању. Мој пут до куће је катастрофалан, газим по блату – казао је Ранковић.
Неколико километара од Виче, Бранко има још једно имање, породично имање његове мајке које су наследили. На њему, како каже, планира да се бави сеоским туризмом, јер има потенцијала.
– У будућности имам у плану, да кућу и имање у Котражи адаптирам тако да може да прими госте, пре свега, за време Сабора трубача у Гучи, када највише људи долази у наш крај. Планирам да уђем у причу сеоског туризма. Има ту још много да се уради, наравно, у плану имам и да се информишем око подстицаја који се дају сеоским домаћинствима. Идеја је да људи код нас преспавају, имали бисмо око десет лежајева и уз то би имали сеоски доручак, који би припремала моја мајка – каже наш саговорник.
Оно што је Бранка вратило у Вичу и што му помаже да опстане, свакако је поштовање предака, њиховог труда, рада и вековног огњишта.
Виолета Јовичић
