АНАЛИЗА ЧИТАЊА ШКОЛСКЕ ЛЕКТИРЕ, ИНОВАЦИЈА И ПРИМЕРЕНОСТИ НАСЛОВА У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ
Како су књижевна дела различито жанровски оформљена уз настојање да књижевни свет и сам литерарни сензибилитет аутора допру до читалаца, неретко се чује реченица у којој се читање као појава све више негира. Колико је међу децом основношколског узраста чест уздах на помен о читању лектире од стране учитеља и наставника? Зашто деца све чешће прибегавају препричаној лектири са интернет страница? Да ли проговор учитеља и професора о вишеструкој користи лектире може да допринесе мотивацији читалаца? Најзад, каква је реална слика о прихватању наслова који су вишедеценијски устаљени или, пак, иновирани међу младим читаоцима?
Постављени упити око књиге неминовно добијају одговоре већ у првим школским данима када читање своје усавршавање налази и међу страницама лектире. Иако незнатног обима, међу најмлађим основцима, од првог до четвртог разреда остаје непревазиђена лектира као што су бајке браће Грим „Црвенкапа”, „Ивица и Марица”, али и бајке Десанке Максимовић, затим кратке умотворине народне књижевности, али и поезија за децу чика Јове Змаја. Такође, међу неизмењеним садржајима у оквиру школског програма лектире најмлађих основаца присутни су стихови Милована Данојлића, Душана Радовића, Драгана Лукића и Љубивоја Ршумовића. Проза се међу поменутим основцима ослања на бајке класика – Ханса Кристијана Андерсена, браће Грим, као и наведене бајке Десанке Максимовић, али и на незаборавне прозне пасаже о девојчици Хајди Јохане Шпири и на дело „Леси се враћа кући” Ерика Најта.
Значајне измене одвијају се при реформи унутар образовног система, те се исто одражава и унутар самих часова књижевности. Завод за унапређивање образовања и васпитања постепено је уводио реформу, те се међу лектиром најмлађих често могу наћи имена светске књижевности као што су Едмондо де Амичис, Михаел Енде и многи други у оквиру изборних текстова за узраст млађих основаца. Иновације су видне у појави српских писаца и приповедача као што су Весна Видојевић Гајовић, Дејан Алексић, Јасминка Петровић, Бранко Стевановић, Александар Поповић и Урош Петровић. Најобимније дело које се у најмлађим данима школараца чита је роман Ренеа Гија „Бела грива” које је вишедеценијски опстајало и опстаје у школском избору лектире.
Прегледом наслова и самом структуром књижевних дела за основце од првог до четвртог разреда јасно је да лектире, уистину, имају намену да полетним језиком, због саме дечије природе, и пажљиво одабраном структуром поуче. Између авантура и породичних односа, али и традиционалних вредности и неговања врлина лектира на тим тачкама до данас опстаје у правилном васпитном и образовном усмеравању кроз прве читалачке дане. Међутим, поставља се питање да ли је на рачун националне књижевности у оквиру новијих реформи учињен уступак упливу дела из светске књижевности? Да ли деца у првим данима при школској клупи могу више да упознају наслове дела и њихове васпитне благодати кроз веће присуство српских приповедача и романописаца, драматурга или песника? Најзад, да ли малишани у довољној мери разумеју све што фантастика у књижевности слика код појединих аутора?
Анализом лектире која је свакако прилагодљива узрасту јасно је да се вишеструка питања могу поставити, али да одговори лебде на путу између рецепције, прихватања књиге код младих читалаца, али и на путу који је усмерен ка онима који програм прописују и реформишу. Међу најмлађима се свакако чује да често користе и звучне записе књижевних дела, те ослањајући се на слушање лектире тако занемарују и неговање вештине читања и правилног разумевања прочитаног. Такође, чести су примери да предвиђена дела родитељи читају деци и препричавају, те се правилна перцепција књижевног дела код детета назире само у обрисима.
Питања и резултати искуства међу школским библиотекама су исти када се изврши осврт на књижевна дела која су предвиђена лектира за старије основце, дакле, од петог до осмог разреда. Наиме, иновације у школском програму су присутне и у вишим разредима како на часовима граматике, тако и на часовима књижевности. Дела из српске књижевности која су вишедеценијски опстајала делимично су замењена или делима из светске књижевности или делима савремених аутора наше, српске књижевности. Неизмењено опстају међу лириком песме Душана Васиљева, Бранка Радичевића, Милице Стојадиновић Српкиње, Десанке Максимовић, Јована Дучића, Војислава Илића, Вељка Петровића, Ђуре Јакшића, Милутина Бојића, Владислава Петковића Диса, Јована Јовановића Змаја, Милана Ракића, Алексе Шантића, Ивана В. Лалића и многих других. Међутим, интерпретацију тих песама нове генерације старијих основаца из године у годину не доживљавају на прави начин. Узроци су јасни, многобројне речи које нису у оквирима непознате лексике, основци доживљавају као непознате. Дакле, спознаја вредности књижевног дела је одсутна због појаве да деца нису упућена у основе културног и историјског контекста.
Изостанак поимања историјских вредности и основних токова културног наслеђа, нажалост, у сагласју је са све сиромашнијим речничким фондом ученика. Како правдати да дете не познаје именовање родбинских односа, значење речи кум, девер, или, пак, речи домовина? Да ли је структура уџбеничких текстова донекле у иновацији (не)намерно тако и оформила и одређене одломке прозних текстова? Који фактори, поред лењости и окренутости дигиталном свету, још утичу на неправилну спознају вредности познавања језичке културе, речи српског језика? Забележена питања још дубљи траг оставе над већ запитанима када се узме у обзир да се иновирани текстови у читанкама шестог, седмог и осмог разреда тичу све већег изузимања и одстрањивања домаћих драматурга, писаца и приповедача у корист уплива текстова страних аутора. Како правилно поступити локализацији текстова чији су аутори Ефраим Кишон, Клод Кампањ, Корнелија Функе и многи други? Да ли осмак боље разуме некадашње „Писмо мајци” Сергеја Јесењина или данашњу измену, песму „Месечев сјај” Марине Цветајеве? На који начин се учинио уступак у разумевању приповедака нашег Нобеловца заменом Андрићеве „Приче о кмету Симану” приповетком „Јелена, жена које нема” истог аутора? Враћајући се на неопходну везу и непрестано подсећање на неопходну комуникацију историје, културе, религије и књижевности нужно је и питање: Који је прави одабир одломка из „Горског вијенца” Петра II Петровића Његоша за анализу у читанкама? Сходно претходном се поставља упит и на који начин се врши права ексцерпција, издвајање правог и примереног одломка из целог дела које као такво улази у уџбеничке садржаје? И, најзад, да ли осмаци суштински схватају роман „Мамац” Давида Албахарија, иновацију у оквиру предвиђене осмачке лектире?
Некадашње странице Нушићевих „Хајдука” и „Аутобиографије”, Ћопићевог романа „Орлови рано лете”, Веселиновићевог „Хајдук Станка”, али и Егзиперијевог „Малог Принца” и даље се налазе међу полицама школских библиотека као лектира која се традиционално обрађује. Народну епску поезију, хронолошки, према подели на тематске циклусе, такође, основци анализирају са наставницима вишедеценијски. Увид у поменуто пружа и драгоцено вишегодишње искуство из наставе и слух библиотекара. У складу са наведеним, меродавну слику из школских библиотека преноси Оливера Лабудовић, професор српског језика и књижевности и библиотекар Основне школе „Филип Филиповић” у Чачку:
-Основци који су ревноснији читаоци су узраста од првог до четвртог разреда, и то не сви. Ученици читају селективно, у смислу да књижевно дело које један узме касније узимају и другари. Дакле, вршњачком препоруком позајмљују књиге, што и јесте један вид доброг и корисног начина да се популаризују одређени наслови.
Примери добре праксе међу учитељима, наставницима и професорима кроз угледне часове књижевности, књижевне манифестације, променаде, посете Градској библиотеци, али и стручним скуповима и семинарима само су сегмент препорученог ка успешно оствареним методичким циљевима, а самим тим и исходима часова посвећених књижевним делима. О важним иновацијама и корисним дијалозима библиотекара и читалаца потврде износи библиотекар Оливера Лабудовић:
-У нашој школи је пракса при враћању књиге да читалац изрази своје искуство након читања књиге, дакле, да искаже свој став, доживљај о прочитаном. У библиотечкој пракси примењујемо многобројне методе, али најпре негујемо пригодни дијалог као важни чинилац како при позајмљивању књиге, тако и при враћању исте. Значај дијалога јесте у уважавању младих читалаца као поштовалаца књиге и ревносних неговатеља наше књижевности и читалачке културе, нарочито данас!
Синтезу правих одабира за садржаје читанки и лектире која је своје место у образовном систему завредела неопходно је пажљиво одабирати, у складу са тим неопходно је у сагласју мотивисати основце да начине заокрет са дигиталног на додир са корицама књиге. Само доследним и истрајним радом на оба фронта наставници и родитељи, који су веза између та два пута, биће адекватна мотивација детету да очува оно што је истинска вредност српског народа који тако будно стражари над својим језиком, културом, усменом традицијом, историјом и вером. Једино такав читалац је неопходно да стасава у чувара кључа ризнице речи свога, српскога језика и књижевности!
Милица Матовић
