„БИЛИ СМО ПРОГНАНИЦИ“
-Због хапшења и масовне депортације словеначког становништва од окпатора који је желео да уништи словеначку нацију као етничку целину и потпуно германизује словеначку Штајерску, од 7. јуна до 10. јула 1941. године, у Србију су у 17 транспорта депортоване 6.802 особе, распоређене по српским селима. – Један број Словенаца уточиште је нашао у чачанском крају…
У Галерији Народног музеја у Чачку, у среду, 28. јануара, постављена је изложба историјског карактера „Били смо прогнаници“ Музеја народног ослобођења из Марибора, Република Словенија. Аутор изложбе је др Ирена Маврич Жижек, а отворена је у присуству Симоне Трипкович, директора Музеја народног ослобођења и Уроша Докла, кустоса педагога Музеја у Марибору. Госте и присутне у својству домаћина поздравила је и добродошлицу им пожелела Делфина Рајић, директорка чачанског Народног музеја. Изложба је отворена до 23. фебруара.
Рајић је подсетила да је нацистичка окупација словеначке Штајерске у пролеће 1941. била велика катастрофа за Словенце, пошто је окупатор желео да, за само пет година, уништи словеначку нацију као етничку целину и потпуно германизује земљу, спроводећи сурова хапшења и масовне депортације словеначког становништва.
ПРОГНАНИ СЛОВЕНЦИ У ЧАЧАК СТИГЛИ 4. ЈУЛА, У ПРЕЉИНУ, 6. ЈУЛА 1941.
Од 7. јуна до 10. јула 1941. године у Србију су у 17 транспорта депортоване 6.802 особе. Српске власти су већину словеначких прогнаника, који су добијали посебне „избегличке карте“, поделиле по селима, где су живели у српским породицама. Мештани у Србији су гостопримљиво прихватили словеначке прогнанике. Помагали су им колико су могли, иако су и сами тешко прoлазили кроз живот под немачком окупацијом.
Највише Словенаца, који су одређени да остану у чачанском крају, стигло је 4. јула из Марибора у Чачак, а у Прељину два дана касније. Више породица из ових транспорта није се задржало у граду на Морави, већ је продужило према Горњем Милановцу и Гучи. Међутим, сви су се они задржавали по неколико дана у Чачку.
-На Железничкој станици у Чачку, 4. јула 1941. године, транспорт су дочекали чланови Одбора за прихватање изгнаника, који су за ову прилику, по наређењу тадашњих власти, мобилисали кочијаше и таљигаше ради пребацивања веома оскудног пртљага придошлица. Одмах по доласку у Чачак, за словеначке изгнанике, општинске власти су, према добијеним упутствима, организовале кухињу из које се делила храна. Кад су Словенци размештени по домовима у граду и отишли у српска домаћинства, престала је потреба за овим колективним казаном. Расељавање по селима из централног сабиралишта у Чачку било је организовано. Тако су, потом, сваког дана, током једне седмице, пред Гимназију и Соколски дом позивани председници сеоских општина, заједно са рабаџијама, да прихвате одређен број породица. Код сеоских општина вршена је коначна „расподела“ прогнаника по домаћинствима – истакла је Делфина Рајић.
Долазак изгнаника у српске домове пао је управо у време почетка устанка против окупатора. Прихватали су се пољопривредних послова, док су други трагали за послом у Чачку, Горњем Милановцу, па чак и у Краљеву и другим местима. Дакле, потрага за хлебом у тешким данима окупације постала је основна преокупација словеначких изгнаника, јер нису желели да буду на терету својим домаћинима, навела је директорка чачанског Музеја.
СИМОНА ТРИПКОВИЋ: „ПРИЧАМО О РАТУ, ВАСПИТАВАМО ЗА МИР“
О изложби „Били смо прогнаници“ директорка Музеја народног ослобођења из Марибора, Симона Трипкович је рекла:
-Драге колеге, поштовани посетиоци, хвала вам на указаном поверењу и гостопримству наше изложбе „Били смо прогнаници“, коју данас отварамо. Музеј народног ослобођења Марибор је установа која делује већ 68 година. Његови почеци датирају из 1947. године, када је формирана збирка народноослободилачке борбе, која је пото, 1958. године прерасла у Музеј народне освободитве Марибор. Од тада се наш музеј развија и преузима нове области, како временски тако и садржински. Али нисмо и нећемо никада да заборавимо своје порекло.
Многи музејски радници и сарадници на терену створили су одличне збирке велике вредности у музеју. Свакако су најбогатије збирке које се односе на период Другог светског рата, не само у погледу предмета него и због чињенице да Музеј поседује и изузетно богату архиву са више од 120 дужних метара грађе окупаторског и партизанског порекла. Као и све у вези с ратовима, и ове збирке су изузетно потресни сведоци наше историје, навела је директорка Симона Трипкович, напомињући да, иако је људски ум конструисан тако да све лоше потисне и памти само добро, „постоје догађаји и историјски процеси који се никада не смеју заборавити, ма колико непријатни, тужни, узнемирујући били, а можда некога и лично погађају“.
Ратови у 20. веку измешали су становнике некадашње заједнице на многим ратиштима, било да су то затворски, избеглички или прогнанички логори, а током ратова промениле су се земље, државне границе, друштвена уређења и вредности. „Ипак, ујединила их је жеља војника, избеглица, прогнаника, заробљеника и других, ратом расељених лица, да се врате својим кућама“, констатује Симона Трипкович.
-Долазимо из различитих делова Балканског полуострва, али нас спаја оно најважније – причамо о рату и васпитавамо за мир. Приче и искуства која делимо догодила су се у 20. веку, током ратова, али говоре о чежњи за породицом, домовином, домом, миром. Ова чежња, ма колико се чинила безначајном и малом, променила је судбине и свет око нас. На срећу, ми данас такву чежњу, углавном, не разумемо, јер узимамо здраво за готово све оно што је људима насилно одузето током рата. Упркос чињеници да изложба описује тужне судбине људи, желим да уживамо у нашем заједничком дружењу, јер су нас управо те судбине и повезале – истакла је директорка Музеја из Марибора Симона Трипкович.
Зорица Лешовић Станојевић
