ПЛЕМЕНИТА ЖИВОТИЊА ПОРЕД КОЈЕ НЕ МОЖЕТЕ БИТИ ТУЖНИ
Гледајући цртане филмове Ема Божанић заволела је коње још као мала. Њена љубав према овим племенитим животињама није се смањила одрастањем, већ је постајала све већа и већа. Гледајући ове племените животиње пожеле је да научи да их јаше и храбро је ишла ка томе. Иако је некад можда постојала и најмања доза страха, није одустајала. Захваљујући упорности и љубави према коњима, данас је са својих деветнаест година инструктор и љубав према коњима преноси и на друге људе и децу.
– Почела сам да јашем пре седам година, наравно и даље постоје неке ствари које треба да научим, да усавршим да бих била још боља. Када сам купила првог коња желела сам да јашем за себе, међутим ту је била и једна другарица која је такође хтела да се опроба у овом спорту, па још једна, па још једна, неко ме је питао и онда сам одлучила да је можда најбоље да подучим прво себе, да бих онда ја могла некога да обучим да влада коњем. Моја мајка није у почетку била за то, јер је то скупа инвестиција, тренутно је то престиж код нас, није нимало јефтин спорт. Била сам упорна, касније када сам дошла до мало бољих коња, онда сам могла да отворим и школу јахања, да научим некога, па и да изведем људе на турнире. Идем на државна, ревијална такмичења – прича Ема Божанић.
На питање зашто баш коњи, Ема није имала дилему, оно што према њеним речима коње издваја од других животиња јесте племенитост којом зраче.
– Коњи су племенити. Свако осећање које имамо у себи можемо искористити у комуникацији са коњем, он то може да препозна. Ако неко дође тужан, нерасположен, коњ га самим присуством и енергијом орасположи – казала је Ема.
Пажљиво и са стрпљењем Ема је посвећена свима онима који желе да науче овај спорт.
– Ову школу водим скоро две године, а пре тога око годину и по дана водила сам школу у Јабланици код Горњег Милановца. Има доста заинтересованих, највише су то деца између десет и петнаест година, њих има око 30 и око 20 одраслих који долазе углавном када имају времену, претежно викендом. Оно што све прво научим јесте како да приђу коњу, први контакт је веома битан, да не врише, да не праве нагле покрете, касније ту има и других правила, како да се попењу на коња, како да седе, да држе дизгине, положај тела, како да га покрену – казала је Ема.
Милица Мирковић из Горњег Милановца јаше већ две године, овај спорт заинтересовао ју је управо гледајући Ему на једној манифестацији.
– За ове две године научила сам много тога, да скачем, касам, галопирам, да управљам коњем. Волим коње и никада нисам имала страх од њих – рекла је Милица.
– Другарица ме звала да један дан одемо да гледамо коње и тако су ме заинтересовале ове животиње. На почетку је постојао мали страх, али сам се брзо ослободила, па сам самим тим касније и доста тога научила. Коњи су посебни јер могу људе да разумеју – рекла је Николина Неранџић.
Иако има само деветнаест година Ема се труди да свакога дана буде предана свом хобију којим жели да се бави и у будућности. Редовно испуњава своје радне обавезе и веома је пожртвована. Њен труд и рад наравно дају и добре резултате.
– Прошле године освојила сам друго место на такмичењу из дресуре у Пожаревцу, моја ученица освојила је друго место у категорији за децу. Освојила сам прво место на висини од 110 у Сремској Митровици, друго место у дресури у Нишу. Деца су ишла на турнир у Крагујевац, ту смо добили разне медаље. На државном првенству за младе коње, мој коњ и ја освојили смо друго место – нагласила је Ема и додала:
– Не знам да ли Чачани знају Коњички клуб „Миленко Нишкић” и даље постоји на хиподрому у Прељини. Уколико има неко ко би желео да помогне, то би веома значило, како би клуб опстао и како се не би угасио.
Иако је веома млада, чини се да је Ема управо кроз љубав према коњима научила шта су то љубав, пријатељство, посвећеност.
Емин ранч и Коњички клуб „Јупитер“ из Крагујевца одлучили смо да ћемо 15. и 16. новембра, организовати турнир трећи пут. Ту ће доћи доста клубова из читаве Србије. Било би лепо да дођу и Чачани да доведу своју децу која воле коње да се друже са нама и проведу време са овим питомим животињама.
Виолета Јовичић
