– Врате се давно потиснута сећања која освеже ум, расположење и младост. Срећни смо да смо живи и да се видимо са школским друговима. Мислим да људи који не долазе на ове генерацијске сусрете, много греше. Живот се састоји од ситница и оваквих догађаја. Када се наређају, хране душу – убеђен је Драгољуб Брковић.
Последњих година, његови школски другови не пропуштају ниједно дружење. Бар, неки од њих. Иако време пролази, нису изгубили радост и снагу живота. Преживели су они много тога у тим школским данима, тешко послератно доба, немаштину, али нису изгубили дух. Довољан је један сусрет и као да није прошло 68 година.
– Било нас је 192 ђака у шест одељења. Док смо још били у школи, укинута је подела на мушку и женску Гимназију. Школу је завршило 104 ученика. Велику матуру први пут положило је њих 67. Ко не положи један предмет, могао је поново да покуша већ на јесен. Ако падну из два предмета, морали су све изнова – сећа се Мирослав Митровић, школским друговима познатији по надимку Зрка. Последњих година он је постао један од главних организатора генерацијског окупљања. Сада их је дошло петнаестак. Зрка каже да их има још живих, али, чињеница је и да о многима ништа не знају.
– Много значи да се видимо, ми, који смо остали живи. Срећни смо да смо доживели 87.годину. Задовољни смо и срећни са децом и подсећамо се на дивне школске дане. Посебно у овим годинама, дружења су најлепша – сматрају Феј Оцокољић и њени школски другови.
