ПОТПУКОВНИЦА СВЕТЛАНА ЈАНКОВИЋ О РОДНОЈ РАВНОПРАВНОСТИ
Официрка Војске Србије у пензији Светлана Јанковић радила је у Задру, Книну, Чачку, Пожеги, Ужицу, потом у Генералштабу Војске Србије, и до пензионисања у Институту за стратегијска истраживања Министарства одбране Републике Србије у Београду. Пензионисана је 2018. године у чину потпуковнице. Позната боркиња за родну равноправност, у разговору за „Чачански глас“ наглашва да је најважније бити човек, а онда ће бити и равноправности.
ДОБИТНИЦА НАГРАДЕ „АНЂЕЛКА МИЛИЋ“
Потпуковница Светлана Јанковић била је у тиму за питања родне равноправности Министарства одбране у Координационом телу Владе за родну равноправност. Два пута је била чланица радног тима Владе Републике Србије за израду Националног акционог плана за имплементацију Резолуције „Жене, мир, безбедност“ 1325. Добитница је Награде „Анђелка Милић“ у 2018. години за изузетне доприосе унапређењу родне равноправности. Активна је истраживачица од 2010. године, пре свега, у домену сектора безбедности. Учествовала је у многобројним истраживачким пројектима, објављивала истраживачке радове, самостално и у коауторству, углавном са тематиком родне равноправности. Њени најновији радови посебно су фокусирани на проблеме родне равноправности у оружаним снагама, положају жена у војсци, утицајима феминистичке теорије и активизма на промене јавних политика у свету и у Србији, питањима инклузивне безбедности, родних аспеката природнх катастрофа и, посебно, на Резолуцији 1325 СБ УН и њену имплементацију у Републици Србији, наведено је, поред осталог, у богатој биографији Светлане Јанковић, на сајту Центра за подстицање дијалога и толеранције, чија је председница.
НАЈБОЉА ЖИВОТНА ОДЛУКА У РАТНОМ ВИХОРУ…
Саговорница „Чачанског гласа“ је једна од оних жена које су се добровољно пријавиле за служење војног рока, а школа за резервне официре трајала је шест месеци. Када јој је отац умро, имала је 12 година и, како каже, „недостатак мушке заштите“, надоместила је њена мајка, која је била неизмерна подршка у свим њеним животним одлукама. Ипак, да буде професионална војникиња највише су утицали емпатија, професионализам и организација система одбране. После завршене средње школе, Светлана Јанковић је уписала Факултет политичких наука, смер новинарство, а већ 1983. године заклиње се домовини на верност и часно служење. По завршетку војног рока, постаје потпоручница у резерви у Штабу територијалне одбране Града Чачка и завршава Факултет за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту.
– После студија сам три године безуспешно конкурисала на све позиције у војсци, али нико није хтео да ме запосли, вероватно што сам жена. Ипак, 1989. године почела сам да радим у Задру у лаком противавионском пуку. За време рата нисам се вратила у Чачак, где ме је чекала мајка, већ сам остала са војницима, јер су и они нечији синови. Била сам једина жена на ратишту, као професионални официр рањена сам 1992. године, током пребацивања војника са ратишта на територију Југославије и у ратном вихору сазнала да сам трудна. Без обзира на околности, одлука да родим дете била је најбоља одлука у мом животу. Мој највећи животни успех и понос је мој син кога сам, такође, учила овим вредностима. Наравно, имала сам неизмерну подршку мајке за све моје животне одлуке. Нажалост, данас смо сведоци да готово уопште не причамо о женама које су учествовале у рату. Не причамо ни о женама које су учествовале у Другом светском рату, иако их је било 93 народна хероја – каже Светлана Јанковић.
„МНОГИ НЕ СХВАТАЈУ ЗАШТО САМ ПОТПУКОВНИЦА, А НЕ ПОТПУКОВНИК“
Са тематиком родне равноправности, фокусирана баш на тај термин, први пут се сусрела 2010. године. У ствари, сагледавајући са ове дистанце, наглашава да се цео њен живот „вртео“ око родне равноправности. Кључни моменат тог сазнања био је када је схватила да је потпуковница, а не потпуковник.
– Радила сам у Институту за стратегијска истраживања Министарства одбране, два пута сам била део тима за израду Националног акционог плана за имплементацију Резолуције „Жене, мир, безбедност“ 1325, прво од од 2010. до 2015. године, а потом од 2016. до 2020. Пратила сам ову област и извештавала, а 2018. године сам била у Координационом телу за родну равноправност, као консултанткиња за род и безбедност. Сматрам да се све жене боре против неравноправности, само на различите начине, неке јавно и отворено, а неке притајено. Ја се цео живот бавим родном равноправношћу, само некада нисам тако називала. То је у своје доба радила и Милунка Савић. Уопште, жене и мушкарци, различито сагледавају проблеме. Ако приступиш прагматично, мушки, то је добробит и то ми је доста помогло, с обзиром да је на почетку моје војне каријере то био искључиво мушки посао. Срећом, сада више није. Али, и даље влада патријархат, колико год ми мислили да је превазиђен. С друге стране, на сваком кораку се сусрећемо са неким баријерама које су видљиве или невидљиве, које утичу на то да не живимо живот какав желимо. Многи и даље не схватају зашто сам ја потпуковница, а не потпуковник – напомиње Светлана Јанковић, поручујући да би свака жена морала да прати своју интуицију, свој осећај.
СУШТИНСКА ЉУДСКА ПРАВА
Данас сви живимо неки модеран живит у коме смо „изгубљени“, будимо се уз мобилне телефоне, а наши стари нису имали модерну технологију, нити су пуно читали, нити су били много образовани, али их је живот учио и давали су мудре савете, каже саговорница „Гласа“.
– Ниједна стара изрека није бесмислена, свака има своју суштину. Људи данас о родној равноправности, углавном, говоре да су то минорне теме, да увек има битнијих ствари. А то су теме којима треба да се бави савремена модерна Србија. Колико још времена треба да прође да ми заиста „уђемо“ у родно равноправну причу, у причу суштинских људских права? Не људских права и демократија које пропагирају глобалисти или капиталисти. Овде је реч о осећају за људе, осећају за функционисање заједничког суживота. Али, нажалост, мислим да је то још далеко од нас у сваком смислу. Ипак, као што наши стари говоре – најважније је бити човек, а онда ће бити и равноправности – нагласила је Светлана Јанковић.
Н. Р.
Фото: Архива саговорнице
СПОРТ, УМЕТНОСТ И ДРУШТВЕНИ АНГАЖМАН
Светлана Јанковић се током школовања интересовала и за спорт и уметност, од атлетике, рукомета, кошарке, фудбала, до свирања хармонике, позоришта, фотографије. Бавила се и новинарством, писала је за горњомилановачке „Дечје новине“, била је уредница спортске рубрике у „Таковским новинама“. Али, њен омиљени хоби је фотографија. Имала је самосталну изложбу фотографија „Сва моја неба“, 2001. године у Чачку, Подгорици и на Тари. На фотографијама је, наглашава, забележено небо на ратишту, али и над градовима и селима и у разним ситуацијама. Многе фотографије данас користи у свом друштвеном ангажману.
