Moda Dragoslava Rajičića od početka nosi jedinstven, autorski pečat, ograničen jedino idejom da bude umetnički, i “bez kompromisa”. Uz mnogo novog, drugačijeg, to se prepoznaje i u kolekciji “The Sun” koju je početkom juna promovisao u Njujorku, gde već duže vreme živi. Kako i sam kaže, to je grad koji mu je omogućio da ostvari ono o čemu je još kao dete počeo da sanja u svom rodnom Čačku. Odeću Brenda “Drago Drago” nose imena koja su i sama na neki način brend, poput Sema Smita, Suzan Sarandon, Rosi de Palme, Jasne Đuričić… Kolekcija “The Sun” je nedavno, na neki način, premijerno prikazana u “Vogue adria”, što je za ovog modnog dizajnera posebno važno. O svemu ovome govorio je Dragoslav Rajičić za “Čačanski glas”.
“The Sun” donosi nešto drugačije, ali i dalje prepoznatljivo Vaše. Kako je nastajala kolekcija, koliko dugo i šta je to novo u procesu stvaranja? Koji je to potpis koga se ne odričete i koji, možda i nesvesno, prenosite iz kolekcije u kolekciju?
– Kolekcija je nastajala oko godinu dana i predstavlja novo poglavlje u mom radu, ali bez gubitka autorskog pečata. Proces stvaranja ovoga puta bio je drugačiji, jer nisam, kao ranije, koristio ilustracije koje se štampaju, već sam odlučio da svaka košulja bude ručno oslikana direktno na materijalu. Svaki odevni predmet je unikat, što čini ovu seriju posebno limitiranom. Ne odričem se svoje estetske linije koja je uvek na granici između mode i umetnosti – svaki komad za mene mora da funkcioniše kao odevni predmet, ali i kao mala umetnička skulptura. Taj spoj mode i slikarstva je moje prirodno izražavanje i deo mog nepromenljivog dizajnerskog potpisa.
PROSTOR POTPUNE SLOBODE
Vašu odeću često nose i žene. Kako to shvatate i kako ste uspeli da dođete do tako raznovrsne publike, među kojima su i poznata imena – Rosi De Palma, Sem Smit, Suzan Sarandon, Jasna Đuričić…?
– Živim u gradu koji je vrlo liberalan po pitanju rodnih identiteta i granica, i iskreno, sve manje gledam odeću kroz tu binarnu podelu. Moda bi trebalo da bude prostor potpune slobode – bez ograničenja, bez etiketa. Kolekcija je u svojoj suštini uniseks i svi su pozvani da je dožive na svoj način. Što se tiče publike, ona je raznovrsna – od onih koji već poznaju to što radim do onih koji me tek otkrivaju. Kada govorimo o poznatim imenima, tu postoji vrsta međusobne privlačnosti. Jako mi je drago što su, pored gore navedenih ličnosti, moje komade nosile Severina i Seka Aleksić. To pokazuje koliko sam ja kao dizajner univerzalan, a naročito zbog toga što one dele i moj stav prema situaciji u društvu u kome danas živimo.
TRAGANJE ZA EMOCIJAMA
U ovoj kolekciji prisutno je mnogo više boja i svetlosti. Ipak, očigledno je da ne pratite modne trendove. Koje poruke želite da pošaljete kroz kolekciju “The Sun”?
– Na neki način, zaista ne pratim modne trendove u klasičnom smislu, mada su trendovi deo kolektivne svesti. Svi smo, svesno ili nesvesno pod njihovim uticajima. Voleo bih da ljudi ne misle, ako kupe bilo šta, da se to dogodilo sasvim slučajno. Zapravo, sve je pod uticajem onoga što vidimo oko sebe – naročito kada je reč o modi. Trudim se isključivo da pratim neki unutrašnji impuls, neku emociju iznutra. Kad govorimo o boji, ne možemo je posmatrati izolovano. Nalazim da je svet u kome živimo prilično “siv”. Samim tim, boja direktno utiče na naše raspoloženje, na to kako se ponašamo, kako se osećamo. Kolekcija “The Sun”, već samim tim imenom, nosi jasnu poruku: svetlost, nada, radost. To je jedna čista emocija. Poruka ljubavi. Znam da se u nekim krugovima i dalje govori o tome da li je neka boja “u trendu” ili nije. Iskreno, ja živim u svetu u kome takav pristup ne postoji. Oslanjam se isključivo na svoja osećanja, na ono što me privlači. A “The Sun” je upravo to – iskren pokušaj da kroz boju i formu, crteže, ponudim ono što smatram najvažnijim: lepotu.
I u Vašim prethodnim kolekcijama su prisutni stihovi pesnika, ali i pesama turbo-folka devedesetih. Da li su Vam i ovog puta stihovi bili deo inspiracije?
– Ne znam kako bih to najbolje definisao, ali mene snažno inspirišu reči – pesme, stihovi, poezija uopšte. U ovoj kolekciji sam, na neki način, u potpunosti želeo prisustvo Leonarda Koena. Kao što se može videti i na sajtu, svaka moja košulja nosi naziv neke njegove pesme. Moj pristup inspiraciji je više filozofski. Ne zanima me inspiracija koja je očigledna i odmah prepoznatljiva. Više tragam za onim što nije odmah vidljivo – za emocijama koje pesma ili reč pokreću u meni.
Nedavno je izašao tekst o Vama u “Vogue adria” u kome su Vaše košulje opisane kao razigrane i upečatljive. Koliko Vam znači takvo predstavljanje i povezivanje sa publikom sa ovih prostora?
– Ne znam kako bih to najbolje objasnio, ali pojavljivanje u “Vogue”-u za mene je bila ogromna sreća, gotovo kao ostvarenje sna. Novinarka iz “Vogue”-a i sama redakcija su mi pružili priliku, i na tome sam im duboko zahvalan. Na neki način, to vidim kao uvod i mogućnost da se ono što radim pojavi i na našim prostorima, jer sam zaista iskreno zainteresovan da brend “Drago Drago” postoji i tamo. Ne mislim samo na Srbiju, već generalno na teritoriju bivše Jugoslavije. To je jedino što za sada mogu da kažem o tome.
Na koji način ste do sada predstavili kolekciju “The Sun”? Kakve su reakcije publike i klijenata koji su je videli uživo ili onlajn?
– Kolekcija je bila predstavljena 1. juna kroz više kao koncept reviju. Održana je u galeriji “198” u Bruklinu, gde sam imao divan prostor. Kako ja volim da kažem, bila je to moja prva revija u Americi, jako posećena. Organizovao sam je sam – bio sam dizajner, organizator, šminker i sve ostalo, što je zaista izazovno, ali i uzbudljivo iskustvo. Nakon revije napravio sam pauzu do završetka proizvodnje, koja se odvija na Menhetnu. Posle prikazivanja imao sam fotografisanje u Srbiji, jer smo “Vogue”-u želeli da damo ekskluzivu. Čim su fotografije izašle, počeo sam da promovišem kolekciju na instagramu i ažurirao sam sajt. Trenutno sam u razgovoru sa radnjama, jer bih voleo da proširim tržište.
Što se tiče reakcija, nisam ih previše analizirao. Postoje ljudi čije mišljenje mi je važno i njih najčešće pitam, ali to ne znači da mi mišljenje publike nije značajno. Zapravo, jako mi je važno. Ali se trudim da se fokusiram na to kako ja osećam kolekciju iza koje stojim. Uloženi su velika ljubav i rad, urađena je od srca. I to mi je najveći podstrek. Kolekcija je aktivna i prodaje se. Kao i sa svim stvarima koje su drugačije, nije brza moda, već se prodaje polako i umereno.
I na fotografijama kojima promovišete kolekciju “The Sun” uspeli ste da Vaše košulje budu kao skulpture u pokretu. Ovog puta kolekcija je na neki način dobila “pečat” u rodnom Čačku? Zašto ste se odlučili za ovaj prostor, i to baš Kulinovačko polje, sa, kako kažete, “kulturom nikad dovršenih kuća”, sa decom koja odrastaju među takvim zidovima?
– Sa fotografkinjom Jelenom Janković, koja je, inače, iz Beograda, sreo sam se u Njujorku. Pošto smo se estetski razumeli, dogovorili smo saradnju vezanu za Čačak. Saradnja je prvobitno imala jedan totalno drugačiji koncept. Međutim, kada smo se našli u Kulinovačkom polju, na neki način smo oboje bili inspirisani lokacijom.
Kao što sam rekao, ta kultura nedovršenih kuća je zaista fascinantna i, sa druge strane, autentično opisuje podneblje ovog dela Evrope. A Čačak je grad za koji sam vrlo vezan, kao i za Kulinovačko polje, gde sam, zapravo, počeo da sanjam o svemu ovome o čemu sad razgovaramo. Tu su počeli prvi snovi, tu su se desili prvi crteži.
Zato mi je posebno drago što sam uspeo da baš tu definišem kolekciju kroz fotografije i da baš tu napravimo editorijal za kolekciju “The Sun”. Deca iz komšiluka su, takođe, bila deo tog procesa. Takav prostor – “nedovršen” – svakom detetu pruža mogućnost da sanja na višem nivou. Bar se to meni tako dogodilo. Drago mi je što smo kroz fotografije pokazali jedno bogatstvo, kroz neko simbolično siromaštvo.
Vesna Trtović
Foto: Jelena Janković
Model: Aleksa Raković
