Многе старе занате од којих су некада бројне породице живеле, замениле су машине и модерна технологија. Ипак, данас има оних који се труде да комбинацијом старог и модерног направе производе који ће моћи да се користе у домаћинству.
Срђан Златичанин ласерском обрадом и гравирањем различитих материјала кренуо је да се бави из хобија, пре осам година. Следећи упутства која је видео на друштвеним мрежама покушао је да направи нешто за свој дом, ипак, схватио је да је то све много теже и компликованије него на видео снимку.
- Читава прича кренула је пре осам година, када сам први пут хтео да направим сто за свој дневни боравак. Било је прилично тешко, пре свега, први кораци. Када кренете у нешто што гледате на Јутјубу или Инстаграму, то тамо изгледа веома лако, али када кренеш сам да радиш, тек онда видиш да је све другачије. Без доброг алата, не можете ништа да кренете. Тада сам схватио да је потпуно тачно да је добар алат, пола мајстора. Уз помоћ породице, али највише браће, од хобија дошао сам до читаве производње – прича Срђан Златичанин.
Користећи своје идеје и вредне руке ушао је у свет обраде дрвета и кренуо да ради прво за ужи круг људи, све док касније његов рад и труд нису постали препознатљиви.
- У почетку сам правио предмете за познанике, пријатеље, ишли смо од вашара до вашара, па смо онда радили и тематски за празнике, за Нову годину, Божић, Васкрс. Људима се допада оно што ја правим, а ја се трудим да све оно што они гледају на Пинтересту доведем код нас, да они себи то могу да приуште уз одређену суму новца, а да то, пре свега, буде квалитетно и прецизно урађено – рекао је Златичанин.
У процесу од идеје до реализације, Срђан каже да је најтеже смислити идеју, од које све креће.
- Најтежи део овог посла је идеја и припрема цртежа. Ако немаш идеју, онда немаш ни цртеж. Доста идеја се ствара и преко ноћи, да ли негде идем, да ли сам нешто видео. Деси се понекад да цео дан радим један цртеж, из неколико варијанти. Од осам машина свака има свој посебан програм за цртање и управљање, то су 24 програма. Моја предност је то што имам доста врста машина и што могу да радим различите производе. Ја све радим сам, на тај начин унапређујем производњу, али и смањујем трошкове – рекао је Златичанин.
Чутуре, украсне кутије, флаше, овали, само су неки од предмета које прави Срђан, а оно што сигурно привуче највише пажње јесу иконе. Иако су најзахтевније и раде се прилично дуго, финални изглед свакога одушеви. Срђан се труди да однос цене и квалитета буде једнак, иако су цене материјала који се користе прилично високе.
- Најзахтевније је када дође муштерија и покаже нам слику. Иако имам 99 одсто свих цртежа, сваке седмице радим неке нове цртеже и дизајне, наравно, доста њих некада купим, али то онда свакако морам прилагодити нашем тржишту. Без обзира на машину, све мора проћи и ручни рад, нема ништа без ручног склапања, полирања, шминкања. Када рецимо припремамо једну икону, то је врло захтевно, пре свега, треба да буде добра даска, да ли је то храст, орах, јасен, све зависи шта радите. За једну икону, даска пре него што оде на ЦНЦ глодалицу она сигурно 12, 13 пута прође кроз моје руке, па тек онда иде на машину. Када она заврши један део, е онда после иду неке финесе које радим ја, у зависности од тога шта људи желе, да ли неко рецимо жели лакирање, технику са воском. Сваки клијент има неку своју жељу. Једна мала икона на ЦНЦ глодалици ради се и до 15 сати, у том времену нема померања од машине. Пре свега тога ради се обрада саме даске. Један кубик ораха је око 2.000 евра, храста око 1.700, док купите један кубик, обрадите га, у том процесу се изгуби око 30 одсто дрвета и то само да бисмо добили подлогу за рад.
Желим да све што направим буде приступачно свима, то што људи виде у иностранству, то је прелепо и може се урадити код нас, али је цена доста другачија – рекао је Срђан.
Иако су модерне технологије донеле доста тога позитивног у овом послу, велики број грађана и даље прибегава старим навикама, па многи од њих желе да се лично увере у квалитет производа.
- Доста клијената добијамо преко друштвених мрежа и то нам, наравно пуно помаже, али 90 одсто њих дође у радњу да провери изглед и квалитет онога што радимо, то је нека традиција и тога се људи баш држе – рекао је Златичанин.
Као млади предузетник који има пуну подршку породице, Срђан полако, али храбро корача кроз пут који је замислио, иако је некада веома напорно, не жали се, јер воли оно што ради.
- Овај посао ако не волиш, не можеш да радиш. Сваки пут је другачије, другачији процес, другачији исход. Некада су то веома тешки захтеви, изводљиво је. Некада радим и по 18, 19 сати, али волим оно што радим и верујем да се сваки труд исплати – казао је Златичанин.
Виолета Јовичић
