Александар Саша Бећић, новинар и писац преминуо је данас у 59. години.
Рођен је 20. септембра 1967. у Чачку, завршио је чачанску Гимназију, а студирао новинарство у Сарајеву. Живео је у Младеновцу.
Радио је у више редакција у Чачку и Београду. Две године био је шеф PR службе престолонаследника Александра Карађорђевића.
Син је глумца Зорана Бећића.
Александар је објавио четири књиге песама, четири драмска текста, као и четири романа.
О нашем колеги и Чачанину Саши, више пута су писали и сарадници Ча гласа, када је гостовао у својој Гимназији, Културном центру, кафеу „Момент“… Део тих прича с тугом преносимо и овде…
НОВИНАР, А НЕ ЛЕКАР
Саша је први пут након 32 године од завршетка школе крочио у Гимназију, ако се не рачунају окупљања на пет и десет година од матуре, а то је оно што се воли. Несуђени лекар, што је, каже, желео бити, променио је мишљење када је једнога дана случајно срео професорку историје Љиљу Поповић, која му је рекла „Ти си рођен за новинара, стално истерујеш неку правду, а не за лекара“. И тако је Саша Бећић ушао у једну дугу авантуру. Ређали су се послови, од рада у првим приватним новинама у Чачку „Чачанско огледало“, до рада на ТВ „Галаксија 032“, а онда следи одлазак у Сарајево, Лондон, поново Сарајево и 2004. повратак у Београд. Тако су се ређали бракови, послови, земље у којима је живео. Онда се 2008. одселио у Младеновац, који га је због споријег ритма подсећао на Чачак, а радио је у Београду и тако је било пријатније живети. Био је новинар, репортер, уредник рубрика, бавио се односима са јавношћу… Велики утицај на Бећића извршили су гимназијски професори Рашко Стефановић, професор српског језика и књижевности и дугогодишњи дописник београдских листова из Чачка и Бошко Ћаловић, легендарни професор књижевности. У каснијем школовању, Бећић је захвалан професорима сарајевског Факултета политичких наука, где је студирао новинарство. Тако је ушао у свет новинарства, а напустио га је након три деценије, са горчином и зато што није могао да разуме „доба у ком те плаћају да будеш послушан и да жмуриш, да се продаш, а томе те нико у породици и у школи није учио“ и зато се окренуо својој другој незаборавној љубави, писању.
ПИСАЊЕ КАО ТЕРАПИЈА
За Бећића је Гимназија увек била показатељ да има шансе и наде и да увек има могућности да се ради из љубави – није све у парама, нешто је у љубави, истакао је новинар и сад све познатији писац. Љубав према књижевности и писању је рођена захваљујући професору Ћаловићу и да је раније кренуо путем књижевности, како сам каже, можда би био познатији, али не жали се. Саша је истакао да је имао два изврсна професора који су га учили двема врстама писања, а не зна ни сада ко је од њих био бољи у томе. Уверен је да су захваљујући професору Рашку Стефановићу, који је своје ђаке научио новинарским облицима изражавања, ученици чачанске Гимназије новинарског смера, што се праксе тиче, били за два копља испред људи који су тад већ годинама радили у писаним медијима.
– Бошко Ћаловић је био апсолутни геније. Није постојао човек који је лепше објашњавао поезију и прозу и уважавао и аргумент кад се не слажеш са њим – истакао је Александар Бећић.
И један и други професор су уважавали мишљење ученика и потенцирали да ђаци буду креативни и да стоје иза свог мишљења. Бећић је нагласио да је из новинарсва изашао због опште распродаје морала и колективних шамара довољних за два људска века, а доживљених у само годину дана.
– Продали су многи веру за вечеру и мање од тога, али ја у томе нећу да учествујем, сваком према заслугама, истакао је новинар са тридесетогодишњим искуством.
(Извор: Ча глас, 2018, аутор: Д. Д)
