НЕКОМЕ „КРАЈ“, НЕКОМЕ ПОЧЕТАК „ВРЕМЕНА“
Клара је била лепотица, завршила је високе школе у Бечу, била је професор немачког језика у Нишу. Већ 1938. после Минхенског споразума, Немци су почели да придобијају људе у Краљевини Југославији који познају германистику како би почели да анимирају народ. До 22. јуна 1941. Совјети су били у савезништву са Немцима. Клара заводи једног официра Гестапоа, Британци су јој дали чувену пудријеру која је могла да сними десет фотографија, снимала је сва немачка документа, фотографије је израђивала у свом стану 1942. и слала их савезницима. Када је 1944. дошло ослобођење мислила је да ће се повући са Гестаповцем који се у њу заљубио. Оставили су је у Нишу да заведе неког комунистичког вођу из Секције Интелиџенс сервиса за Јужни Балкан са којим је добила дете. Године 1953. јој се губи сваки траг. Нема је ни у тајним архивама, црквеним књигама, међу несталима. Не зна се њена даља судбина. Била је жена која се жртвовала или је жртвована… „Клара“ је било њено кодно име у агентури, њени потомци који живе у Америци нису дозволили да се у роману открије њен идентитет…
Овај сажетак о једној од јунакиња, уводи нас у много сложенију причу историографског романа о шпијунажи провокативног и апокалиптичног наслова „Крај времена“ Владимира Вучковићa (Ниш, 1972), професора Академије за националну безбедност у Београду, где је на Правном факултету докторирао из области Националне правне историје, али живи и ради у Нишу. Наслов, на први поглед може бити схваћен библијски и глобално, а односи се заправо на прагматично цикличне идеолошке смене и сукобе политичких система на нашем балканском простору, у Србији и Краљевини Југославији, нарочито пре, током и после Другог светског рата, који су означили „крај времена за једне и почетак за неке друге“ носиоце власти и креаторе нових политичких и вредносних парадигми. Издавач романа је новосадски „Прометеј“, а представљен је у уторак, 7. октобра, у Градској библиотеци у Чачку, где су уз аутора о роману са историјском аргументацијом говорили, такође, нишки афирмисани писац на историјске теме Дејан Стојиљковић и модератор Бојан Милић.
КРАЈ ГРАЂАНСКЕ СРБИЈЕ КАО КРАЈ ВРЕМЕНА
Коментаришући наслов романа Владимир Вучковић се позива на 1889. годину када на власт први пут долази Никола Пашић који је тада узвикнуо: „Е, сад је дошао крај времена“…
-Оно што је мене и издавача заинтересовало у наслову романа то је историјски контекст времена, дешавања у Србији и Југославији. Као пример сам увек узимао први долазак на власт Николе Пашића 1889. године, после прогона од стране Милана Обреновића. Пашић је тада прогласио крај једног времена и долазак другог времена, у политичком смислу. Мене је интересовало политички, историјски и књижевно шта значи крај времена. Касније сам видео, на пример, многи су у Србији видели у 1918. крај времена, зато што је Србија изгубила свој државно-правни суверенитет и интегритет, ушли у неку нову творевину Југославију коју су Карађорђевићи осмислили, међутим, за неке је 1918. била почетак времена. У овом роману је за неке људе крај времена 1944. година, а за неке почетак времена. Ја сам у овом роману узео ликове за које је то био крај времена, односно, крај времена је тада значио завршетак грађанских вредности које су тешком муком у Краљевини Србији и после Југославији изграђене, јер Србија је била сељачка земља, 90 одсто становника пред Први светски рат је живело на селу, 73 одсто је било потпуно неписмено. Некако је то грађанско друштво између два светска рата изграђено, међутим 1944. је потпуно нестало и дошло је до некаквих нових вредности које је наметнула нова, револуционарна правда. За велики број људи „крај времена“ је тада значио крај њиховог нормалног живота, живот им се преокренуо наглавачке. Овде сам додирнуо крај времена за цео српски народ, нестанак целог Дражиног покрета, зашто су Енглези хтели да мењају Дражу 1945. године, да ли је он био стварно врбован од Совјета као аташе у Прагу и Софији, то је питање које нема још одговора… – рекао је Владимир Вучковић.
Иако је прва асоцијација на поднаслов романа о српској „Мата Хари“ име Весне Пешић, Владимир Вучковић наглашава да је она за њега била „антихерој и искрени агент Гестапоа“, а тек потом је радила као агент КПЈ и њихову обавештајну службу и много је ту непознаница. Поднаслов је, по њему, само провокација, која води до приче о развијеној агентури у Нишу и занемареној Старој Србији,
– Овде није у питању издаја, овде је реч о жени која је стварно радила за савезнике, велики допринос је дала у борби против нацизма и њен рад је стварно имао последице које су признали чак и савезници. Она је на целом Јужном Балкану успела да тајним апаратом смештеним у пудријеру слика извештаје Гестапоа и то шаље савезницима, тако да смо хтели да поднаслов буде „Жена у срцу Гестапоа“, али нам је било прејако, па смо ставили овај провокативан – наводи Вучковић.
Вишеслојан по структури, овај роман кроз анализу Другог светског рата и подземну борбу обавештајних служби свих страна у сукобу у једном нивоу представља допринос историографији овог периода, у другом позиционира скрајнуту улогу Ниша као града битног свим интересним зонама и значајног чворишта јужне Србије, док у трећем слоју говори о еманципацији и улози жена и техничких достигнућа у шпијунажи и према речима Дејана Стојиљковића „исправља неправду према женама и њиховом доприносу и жртви у ратовима“.
-Ми никако да схватимо свој геостратешки положај од 1878, а 2028. Обележићемо 150 година независности Србије коју је донео краљ Милан Обреновић и који је схватао значај и стратешки положај Старе Србије… Британци су завладали светом када су овладали морима и шпијунажом… Улагања у шпијунску делатност и културу су веома битна, ми треба да се вратимо на културну баштину коју смо заборавили – говорио је, поред осталог, Вучковић.
СТОЈИЉКОВИЋ: О ТРАГИЧНОСТИ ШПИЈУНАЖЕ И ПОЛАРИЗАЦИЈИ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА
Иницијални моменат за истраживање ове теме био је проналазак радио станице америчке производње из 1944. године, скривене у зидовима једне старе куће у Нишу приликом њеног реновирања. „Све је указивало на то да је припадала једном од најтајнијих агената Интелиџенс сервиса који је у Србији радио током Другог светског рата. Откривање тог агента повезује се са истинитим догађајем из рата, када је у Нишу обешен заменик шефа Гестапоа због силовања српске девојчице од дванаест година. У дубокој позадини тог догађаја, радио је агент тајног имена „Клара“… Јака ћелија Интелиџенс сервиса у граду била је у Железничкој радионици задужена за прикупљање података о транспорту немачких војних потреба према југу… Роман је ново остварење о Другом светском рату, посебно о подземној борби тадашњих агентура – Интелиџенс сервиса, Абвера и совјетског ГРУ-а у окупираном Нишу, стратешки веома важном… У роману је тематизован и рат који од тада Срби воде сами са собом и против себе. По жанру је шпијунски, али не говори о раду тајних служби него о трагичности саме шпијунаже… У роману је представљена слика задњих времена у Србији како су је видели шпијуни Интелиџенс сервиса, а то је почетак нечега што ће трајати до данашњих дана – апсурдне друштвене поларизације око националног идентитета српског народа…“, говорио је књижевник Дејан Стојиљковић.
Роман је, према речима аутора, више пута враћан уз напомену да није за читаоце млађе од 17 година, уз образложење да су „сцене секса прејаке“, што Вучковић објашњава чињеницом да је „у времену зла све појачано“. „Оно што о Балкану не постоји у књизи Кита Џефрија „МИ6 – историја Тајне обавештајне службе 1900-1949“, откривено је у роману „Крај времена“ Владимира Вучковића“, записао је Славиша Павловић.
Зорица Лешовић Станојевић
