ГОРИЦА СТЕВАНОВИЋ, ПЛЕТИЉА ИЗ ГОРАЧИЋА
РУЧНИ РАД ЈЕ МЕЛЕМ ЗА ДУШУ!
Драгачевке су одувек биле жене јаког кова, које се нису плашиле да зором уране, намире благо у стаји, припреме храну за породицу и након тога приону на рад у њиви и тако све до сутона, када су се најчешће враћале кући, али не да одмарају, већ да се посвете деци и осталим кућним обавезама. У ред таквих неустрашивих жена спада и педесетседмогодишња Горица Стевановић из Горачића, која је, упркос густом распореду дневних обавеза, увек успевала да бар делић слободног времена посвети ручном раду, према којем гаји велику љубав још од малих ногу.
И КОРИСТ И РАЗБИБРИГА
Горица Стевановић, родом из Студенице, већ 36 година живи у Горачићима, где је основала породицу са својим изабраником. Заједно са супругом, свих тих година бавила се пољопривредом. Живот на селу има и добре и лоше стране, али како истиче ова вредна домаћица и пољопривредница, када постоји слога, лакше се обаве и најтежи физички послови.
– Тежак је живот на селу, посебно за жене које су увек главни стубови домаћинства. Није увек сладак ни тај динар од пољопривреде, јер су и цене наших производа најчешће ниске и променљиве, па отуда свима нама увек добро дође и понеки динар са стране. Ранијих година нисам имала много слободног времена да се бавим ручним радом, јер сам била оптерећена послом. Поред кућних послова, ишла сам и у шталу и на њиву „раме уз раме“ са супругом Мирославом. Одгајила сам и синове, тако да сам врло ретко имала прилику да се „дружим“ са плетивом. Сада, када имам снајку, поделимо посао, па налазим и више времена за моју велику љубав према плетењу – каже Горица.
ВУНА ЈЕ ПОНОВО НА ЦЕНИ
Јунакиња наше приче је научила да плете од мајке и баке. Каже, ту велику љубав према иглама и жељу за креативношћу, која је својствена особама које имају склоност према ручном раду, понела је из родне Студенице. Раније је, због недостатка времена, углавном плела одевне предмете за своју породицу, а ретко за друге.
– Искрено речено, неких ранијих година није било ни времена, али ни много вајде од ручног рада, јер су и природни материјали временом били замењени синтетичким и то је био неки нови тренд. Тек коју годину уназад, вунени џемпери, прслуци и чарапе, које, иначе, најчешће плетем, поново су постали тражени, јер су данас природни материјали и ручни радови више на цени. О томе се све више и више говори, пре свега, због тога што су здравији за кожу. Ипак, ја се и даље бавим ручним радом највише током зимске сезоне, јер тада имам мање обавеза. Радим искључиво по наруџбини. Не користим друштвене мреже, али опет има наруџбина. Људи чују за мене од својих пријатеља и комшија. Када се све то сабере, не могу да зарадим неке велике паре, али сам, ипак, задовољна. Сваки динар који дође као допуна кућном буџету драгоцен је. Такође, леп је осећај када радите нешто што волте, а од тога можете да откинете коју пару – објашњава наша саговорница.
За плетење џемпера и других одевних предмета користи вуну од сопствених оваца, има их 40, а како каже, најлепше се осећа када игле држи у рукама док чува своје стадо. Вуну уређује у вуновлачари у Гучи.
НЕДОСТАЈУ ПРЕЛА И ПОСЕЛА
Ваљало би да стиже више наруџбина, јер Горица још увек жели да оживи старе мустре које је сачувала у свом памћењу. Није увек лако ни формирати одговарајућу цену којом може да наплати како треба свој ручни рад, јер је купцу увек много, колико год да се тражи. Ипак, највећа сатисфакција у свему томе је, како наводи Горица, мир који осећа док плетиво држи у рукама, радујући се унапред што ће неко осетити топлину џемпера, прслука или чарапа од чисте домаће вуне. Срећу чине мале ствари које себи можемо да приуштимо, уверена је ова вредна домаћица – и куварица и планинка у свом домаћинству, а плетиља у слободном времену.
– Џемпере ми сада слабије наручују, али прслуци иду одлично по цени од три до три и по хиљаде, моја је вуна, пређа и рад. Чарапе иду по хиљаду динара. Муштерије ми најчешће долазе кући. Учланила сам се у Удружење „Рајка Боројевић“, па се надам да ћу у наредном периоду имати више наруџбина, јер је другачије ако имате било какав вид подршке. До сада нисам имала времена да посећујем манифестације и излажем своје ручне радове, али ћу у наредном периоду бити активнија. Лепо је и због дружења и због боље продаје наших сеоских производа. Некада раније су се жене често окупљале, организовале прела и посела, на којима су настајали најлепши ручни радови. Жене које знају како су та дружења изгледала, жале за тим временима. Овај убрзани ритам живота много тога је угасио, па је управо због тога добро што постоје удружења која негују нашу традицију – каже Горица.
Наша саговорница очекује да ће у наредним зимским данима и сеоске жене Драгачева наћи више времена да се међусобно друже и разоноде уз мерицу доброг разговора и благотворног ручног рада.
В. С.
