ШКОЛУ „1. НОВЕМБАР“ ПОСЕТИЛЕ КОЛЕГЕ ИЗ ОСИЈЕКА
Образовање и брига о деци са инвалидитетом не изискује само стручно познавање и приступ у наставном програму. Потребан је читав низ других вештина, па и осећања, а пре свега, разумевање и љубав према овим посебним ђацима, као и њиховим породицама. Све друго се, заиста, учи у школама и на факултетима. То су суштински исте полазнице запослених у Школи за основно и средње образовање „1. новембар“, као и њихових колега из Центра за одгој и образовање „Иван Штарк” из Осијека. О својим искуствима, примерима добре праксе, савременим учењима и изазовима у својој професији разговарали су у петак, 5. децембра, када је део тима из Осијека посетио чачанску Школу „1. новембар“ и Центар „Зрачак“.
Центар за одгој и образовање „Иван Штарк” из Осијека постоји 63 године. Похађа га 175 ученика основне школе са вишеструким тешкоћама у развоју, а уједно пружа услуге полудневног боравка за 55 одраслих корисника. Планирају да формирају и средњу школу, што је био и разлог посете Чачку, али их је код нас довела и жеља да сазнају о праксама својих колега у Србији.
– Према оном што смо видјели овдје, знамо да смо и ми на добром путу. Посјетом чачанским установама стекли смо непроцјењива искуства. Добили смо широк спектар информација о функционирању вашег сустава (система), као и о сличностима и разликама које никако не могу бити нешто што нас раздваја, већ нешто што нас чини јачима, како нас као појединаца, тако и цијелу нашу струку и популацију са којом радимо – нагласила је директорка Маја Радош Бучма, додајући да у њиховом Центру ради 130 запослених, укључујући и 37 помоћника у настави.
Како је рекла, разлике у раду постоје, а оне су, пре свега, у систему, законским процедурама и програмским одликама. Изазови су веома слични, будући да се у овакве установе углавном уписују деца са вишеструким сметњама, која имају и друге здравствене тешкоће, тако да је основ задовољењењихових базичних потреба, а не у првом реду, образовних садржаја.
– Из тог несразмјера се врло често догађа да дјеца показују различита непожељна понашања која су одраз захтјева које систем поставља пред њих. Проблем је што немамо некакав другачији облик скрби (социјалне бриге) за такву дјецу. Постоје, такође, и различити притисци, сви знају своја права, а обавезе и одговорности се стављају у други план – изнела је запажање Маја Радош Бучма.
Александар Николић, директор ШОСО „1. новембар“, каже да су гости највише били заинтересовани како функционише средње образовање, које њихов Центар још увек нема.
– Како су нам рекли, једна од разлика наших система је у одабиру школе, јер је код нас велика дилема да ли је за дете боља редовна или школа попут наше. Код нас мишљење/предлог даје Интерресорна комисија, а у Хрватској је то решење које обавезује родитеље. Још једна од разлика је што су у Хрватској задржали план и програм рада који је у Србији укинут 2009. године, а који се односе на одређене области, попут самопослуживања, развој говора и језика… Такође, разлика је што су код нас плате директора исте без обзира на број ђака. У Хрватској се плата одређује на основу броја ђака, а они се чак боре да се плате одређују и према броју запослених – навео је Николић.
Весна Тртовић
Фото: В. Т/ ШОСО „1. новембар“
Опшиније у недељнику „Чачански глас“
СКЛАЊАЈТЕ ДЕЦУ ОД ЕКРАНА!
И у Хрватској, као и у целом свету, бележи се повећање броја деце са спектром аутизма. Како је рекла Маја Радош Бучма, разлог јесте и у бољој дијагностици, али њено мишљење је да на то утичу различите биохемијске промене у животној средини, од хране и воде, до све присутнијег екранизма (велике изложености мобилним и телефизијским екранима).
– Млади родитељи су и сами везани за екране, па не виде проблем за своје дијете. Тако малом дјетету убацити у руке екран је инстант решење, јер се могу бавити неким другим стварима, али за врло кратко вријеме се покаже као огроман проблем, који ће родитељи морати то брзо рјешит или ће дијете остати у чаури аутизма – рекла је Маја Радош Бучма, директорка Центар за одгој и образовање „Иван Штарк” из Осијека.
