АНЂЕЛИНА ЋУБРК, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ПРЕХРАМБЕНО-УГОСТИТЕЉСКЕ ШКОЛЕ
СУШТИНА ЈЕ ДА ЧОВЕК БУДЕ СРЕЋАН СА СОБОМ, ПРЕ НЕГО ШТО ПОКУША ДА СЕ УКЛОПИ У СВЕТ
-У тренутку када су ми саопштили да сам изабрана за ђака генерације осетила сам мешавину изненађења, радости и неверице. Нисам очекивала да ћу понети ову титулу јер сам имала изузетну конкуренцију – другарицу из одељења. Последње четири године нису биле лаке, али сам имала чврсту подршку породице и пријатеља, којима сам неизмерно захвална. Ова награда није доказ само мени, већ и осталима да се труд и посвећеност увек исплате – рекла нам је на почетку разговора Анђелина Ћубрк, ђак генерације Прехрамбено-угоститељске школе.
Школски дани су јој, истиче, проолетели за трен, а многи пријатељи и професори оставили су неизбрисив траг:
– Све је прошло сувише брзо, али успомене које су остале и даље живе у мени. Оно што је највише обележило моје школовање свакако су били моји пријатељи. Без њих школа не би имала ону исту топлину. Уз њих сам учила важне животне лекције, и добре, и оне мање пријатне. Све то остаће заувек у мом срцу. Верујем да све у животу има своје добре и лоше стране, то је баланс, па тако важи и за школу. Добре стране школе су нова познанства, дружења, одмори, приредбе, излети, манифестације. Оне мање лепе дубоко су уграђене у наш систем и трају већ деценијама. Посебно место у мом сећању имају и професори, они који су учинили школовање занимљивим и лепим. Сваки професор је на свој начин допринео мом развоју, али неколико њих бих посебно истакла због утицаја који су оставили, како у знању које су ми пренели, тако и у подршци коју су ми пружали. Најпре бих желела да изразим дубоку захвалност мојој разредној, професорки Слађани Шишовић, која је несебично била уз нас током целокупног школовања. Њена подршка, разумевање и посвећеност оставили су неизбрисив траг. Била је више од разредног старешине, била је наш ослонац, подршка и пријатељ. Такође, искрену захвалност дугујем професорки математике Тањи Симовић, чија су правичност, стрпљење и отвореност обележили године нашег школовања. Пружала је помоћ кад год је било потребно, показивала разумевање, са великом посвећеношћу преносила знање. Посебно бих се захвалила и професорима Далибору Марковићу, Анђели Браловић и Бориславу Самочети, који су имали важну улогу у мом стручном усмеравању и развоју кроз практичну наставу. Иако нам је професорка Анђела предавала само једну годину, неизмерно сам јој захвална на свему што је урадила за нас у том кратком времену, на подршци, разумевању и пре свега, људскости. Професору Бориславу Самочети дугујем захвалност за стрпљење и знање које је несебично делио с нама. Посебно се захваљујем професору Далибору Марковићу, који нас је, не само усмеравао и подржавао, већ нам је омогућио и драгоцено искуство кроз рад на фотографским секцијама. Од срца желим да се захвалим и професорки Виолети на свему што је учинила за мене током школовања. Њена брижност, разумевање и спремност да помогне увек када је било потребно, чинили су да се осећамо виђено, подржано и сигурно. Била је више од професора, била је човек који је умео да препозна када некоме треба реч охрабрења или гест пажње. Наравно, неизоставни део мог школовања чинили су моји родитељи и сестра, као и моји пријатељи. Њихова подршка, љубав и вера у мене дали су ми снагу да истрајем. Хвала им што су увек били ту.
Желимо и да наши читаоци колико-толико кроз овај текст упознају нашу саговорницу, па смо је замолили и да нам опише како она себе види.
– Није једноставно описати себе, јер сви ми носимо и врлине и мане. За себе бих рекла да сам неко ко је увек спреман да помогне, често пун ентузијазма. Вредна сам, али понекад и лења, песимистична и исхитрена. Ипак, задовољна сам собом и захвална на свему што имам. Верујем да се снага човека огледа управо у прихватању и својих слабости – искрена је Анђелина.
Анђелу је лепо слушати док прича, па и читаоцима преносимо детаљно о томе којим вредностима тежи, шта би поручила својим вршњацима, која су њена интересовања:
– Иако ће можда звучати контроверзно, лично сматрам да оцене нису најважнија ствар у животу. Највећа вредност коју имамо је живот сам. Бити жив, здрав, присутан у тренутку – то је оно што је заиста непроцењиво. Оцене долазе и пролазе. Оне не одређују ко смо, нити говоре колико заиста знамо или колико смо паметни. Оне су, пре свега, одраз наше дисциплине, труда и рада, а не интелигенције. Ипак, чини се да то још увек многи не разумеју. Уз то, живимо у времену када су друштвене мреже и нове технологије, попут ChatGPT-а, постале саставни део свакодневице. Наравно, оне могу бити од велике користи, али само ако их користимо на прави начин. Уместо да нас воде у лењост и пасивност, требало би да буду подстицај за истраживање, учење и креативност. Мало више сопственог труда и мање ослањања на пречице може нас довести до правих резултата и искреног осећаја постигнућа. Свима бих поручила да не журе. Није све за свакога и није све у животу одмах јасно. У реду је не знати. Али није у реду остати равнодушан према могућности да нешто научимо. Такође, сасвим је у реду ако не знате који факултет желите да упишете или чиме тачно желите да се бавите. Све долази у своје време и на своје место. Учите да уживате у ситницама, у лепим тренуцима и успоменама. Биће и лоших дана, али они прођу брже него што мислимо. Суштина је да човек буде срећан са собом, пре него што покуша да се уклопи у свет. Важно је волети себе и своје врлине и мане, и свој карактер, и своју физичку појаву. Све то смо ми, и све то нас чини посебним. Ја лично највише волим да проводим време са породицом и пријатељима. Трудим се да излазим што више, да стварам лепе и драгоцене успомене. Музика ми је такође била неизоставни пратилац током школовања, без ње многе ствари не бих могла да схватим или научим с истом лакоћом. Са слушалицама у ушима, свет је изгледао подношљивији, а учење приступачније. Када нисам имала шта да учим, време сам проводила уз књиге Франца Кафке. Његови романи су ме инспирисали и водили у другачије светове.
Сада, каже, жели да ужива у сваком дану, а већ од јесени своје школовање намерава да настави у Новом Саду:
– Једино што желим јесте да ово лето проживим пуним плућима, без журбе и притиска. Желим да се препустим животу, проведем време са друштвом на мору, смејем се са пријатељима и стварам успомене које ће ми једнога дана значити све. На јесен ме чека ново поглавље, јер тежим ка томе да наставим своје образовање на Факултет техничких наука у Новом Саду, смер Мехатроника. Роботи и технологија су ме фасцинирали још од детињства и некако је било природно да мој пут крене у том правцу. Искрено, једва чекам да започнем тај нови период живота, да упознам нове људе, стекнем нова знања и видим како ћу се снаћи у другачијем окружењу. У будућности бих волела да се бавим роботиком и вештачком интелигенцијом, а ако ми се пружи прилика, да живим и радим у некој азијској земљи, попут Јапана или Кине. Њихова култура, технолошки развој и начин живота одувек су ме привлачили и инспирисали.
Анђелина се, као и што приличи ђаку генерације, труди да о свему што је питамо исцрпно и искрено одговори, па тако, за крај, прича и о свом граду:
-Чачак је диван град, топао и пун духа, али понекад недовољно жив за нас, млађе генерације. Има предивну околину и природу коју често занемарујемо, као и неколико лепих места за излазак, попут кафића и делова града који носе посебну атмосферу. Ипак, све делује помало већ виђено и познато. Оно што Чачак чини занимљивим јесу околна места, попут Трбушана, где често проводим неколико летњих дана са друштвом у природи, смеху и дружењу. Град се у последње време труди да понуди више садржаја младима, па су манифестације и догађаји све чешћи. Недавна новина, простор назван Цветњак, постао је једно од најлепших места у граду, испуњено културом, музиком и позитивном енергијом. Посебно волим да идем на концерте и догађаје који се приређују током године, они Чачку дају живот и ону врсту енергије која нам свима понекад недостаје.
Приредила: Г. Д.
