ОДРЖАНА ДВА ПРЕДАВАЊА ЦИКЛУСА „ПУТЕВИ ОЧУВАЊА НАРОДА И ЈЕЗИКА”
Идентитетска обележја опстају опомињањем на упоришта у пореклу, у историјски важним тачкама, али и у потреби да се у савременом свету и међу актуелним питањима у друштву доследно чувају. Како је „језик хранитељ народа”, а бедеме око језика и писма, али и око задужбина, утврђујемо јачањем колективне свести о истим, отуда је значај циклуса предавања „Путеви очувања народа и језика” освешћен и међу чачанском публиком. У оквиру обележавања Дана града Чачка реализована су два предавања из поменутог циклуса у уторак, 9. децембра, у Библиотеци Међуопштинског историјског архива Чачак. Др Љубодраг П. Ристић одржао је предавање „Помоћ Друштва „Свети Сава” црквама и манастирима” говорећи о значају очувања и даривања свега што је задужбинарење Срба оставило у аманет. О статусу ћириличног писма значајне тачке расветлио је проф. др Александар Милановић предавањем „Ћирилица данас”. Организатори предавања су Међуопштински историјски архив Чачак и Друштво „Свети Сава”.
ДЕЛАЊЕ ДРУШТВА „СВЕТИ САВА”
Предавач др Ристић истиче да је друштво „Свети Сава” основано 1886. године, а интезивно делује до 1941, до почетка Другог светског рата. Оснивач Светомир Николајевић и чланови Друштва формирају га најпре због културно-просветних активности, најпре у у Старој Србији и Македонији, а онда су се те активности прошириле и на друге просторе који су били насељени српским народом, а ван Краљевине Србије.
‒ Интересантно је то да је тој помоћи црквама и манастирима често била и од стране појединаца који су тамо живели или мештана где су биле цркве изузетно велике. Они су се обраћали Друштву „Свети Сава” да помогну колико могу у подизању нових цркава, у обнављању старих, у обнављању оних које су биле попаљене опљачкане, поготово у периоду пре Првог светског рата. То је период кад је грчка и бугарска пропаганда била изузетно јака, где је српско становништво угрожено. Цркве су места где се народ српски окупљао. За време Првог светског рата те су цркве многе страдале, не само у овим пределима које сам поменуо, него и у Босни и Херцеговини – појаснио је др Ристић.
У међуратном периоду Друштво је обновило свој рад изузетно активно и помажући не само цркве. Њихова делатност опет се усмерава на новоослобођене просторе захваћене Балканским ратовима, не само Стара Србија и Македонија.
‒ За помоћ се јављају и цркве које су, рецимо, на Вису, у Сињу, неке у Црној Гори па и једна црква из Вршца, а има и оних из централне Србије. Известан број изузетно важних културних споменика се огласио за помоћ, односно манастирских заједница, као што је Хиландар, као што је Жича. Друштво „Свети Сава” је онолико колико је то могло и радило, јер рад Друштва је био сав у успонима и падовима у овом периоду. С једне стране са изузетном помоћи државе, после без те помоћи.
О материјалној помоћи др Ристић је излагао хронолошки, указујући и на то да се верни народ, али и свештенство обраћало овој заједници с различитим потребама. Поред новчаних средстава, било је потребе за црквеним одеждама, богослужбеним књигама, сасудима за одвијање црквених обреда, служби…
‒ У почетку је било и оних који су помагали са огромним ентузијазмом, касније са нешто мањим, али, у сваком случају, Друштво је могло да скупи толико средстава да чак изгради једну велику зграду. Дом Друштва „Свети Сава”, то је зграда у улици Цара Душана у Београду, где је сада Физички факултет. Те просторије су се издавале, а за скупљана средства основана је Вечерња богословска школа за оне ђаке који су долазили из Јужне Србије, Старе Србије, значи Македоније, који су се ту школовали и враћали се у место одакле су дошли да би као учитељи, као богослови могли да раде на просвећивању српског народа и, пре свега, упућивању на помоћ – истакао је проф. др Ристић.
„Утемељачи” Друштва су били умногоме људи који су оживљавали оно што је задужбинарење које је, како још у доба Немањића, а тако и касније, оставило у векове овај задатак.
ПИТАЊЕ УГРОЖЕНОСТИ ЋИРИЛИЧНОГ ПИСМА
Проф. др Александар Милановић излагање о ћирилици започео је освртом на питање њене угрожености данас.
‒ Чини ми се, срећом, да је данас ћирилица можда за нијансу мање угрожена него пре двадесет или тридесет година или, из другачије перспективе гледано, чини ми се да је ситуација са ћирилицом тренутно боља него пре двадесет или тридесет година, барем у неким сферама јавнога живота. Пре свега две сфере које су нам увек пред очима и на које ћу ја и ставити највећи акценат, а то је медијска пракса и издавачка пракса. Заиста, када погледамо часописе и дневне листове у Србији, они су готово без изузетка латинични. Исто важи за добар део нарочито оног најпродаванијег издаваштва, односно на издавачке куће које имају највеће тираже. Ако се осврнемо само на то, ми заиста можемо рећи да је ћирилица данас угроженија но икада. Међутим, неке друге сфере живота, које нису нимало неважне, попут образовања или приватне праксе, или данас маркетинга, па чак и онога што спада у домен угоститељства и туризма, ми видимо да се ћирилица на неки парадоксални, можда и мистичан начин све више враћа у савремену праксу. То је тако зато што се, између осталог, уочава и њен велики маркетиншки потенцијал. Понекад чак и неке несрећне историјске околности или или друштвена збивања утичу на то да се ћирилица данас додатно врати. Тако и огроман број Руса и Украјинаца који бораве тренутно у Србији, макар посредно допринео томе да се и локали, књижаре, библиотеке опет врате ћирилици. А, ако имамо неку врсту додатног подстицаја за ревитализацију ћирилице, такав је подстицај и увек добродошао људима – истакао је проф. др Милановић.
ВАЖНОСТ ИНСТИТУЦИОНАЛНЕ ПОДРШКЕ ЋИРИЛИЦИ
Као председник Савета за српски језик проф. др Милановић истиче и важност чињеница да се српски народ, према његовим речима, полако почиње враћати самоме себи и да све више увиђа шта су заправо кључни идентитетски симболи, обележја нашега народа.
‒ Мада су насртаји на ћирилицу од 1913. године па надаље јаки и константни, чини ми се, све јачи да се баш као нека врста реакције на све то спонтано и некако сама од себе та ћирилица враћа! Данас је потребно да ми рачунамо не само на то да се у појединцима јавља нека врста било носталгије, било пркоса, било неког трећег односа према тренутној ситуацији, него да ми морамо водити рачуна да се институционално то све подржи.
О кључним институцијама за одговарајући статус и према Уставу и према ономе шта је наша историја, проф. др Милановић истиче:
‒ Са друге стране много тога је и на локалним заједницама, односно на општинама, и тиме ћу ја покушати и да поентирам данашње предавање. Добри примери и лоши примери праксе су овде важни. Као добар пример су ту и приватна лица и пословна лица, може се навести општина Бајина Башта која је успела да уведе и пореске олакшице за оне фирме, приватна и пословна лица која јавној сфери имају ћирилицу. Дакле, имају неку врсту пореских олакшања. У Републици Српској има сличних примера, нешто је до државних институција, нешто је до локала, а највише до појединаца. Наравно, највише је и до образовног система.
ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ И ЗАКОНСКЕ УРЕДБЕ
За образовни систем у целој овој структури предавач Милановић наводи да најдоследније и најваљеније подржава очување ћирилице.
‒ Сложићете се са мном, а можете направити малу врсту експеримента ако оставите Србима некакав папир да се испотписују на списак. Ево, рецимо, ако бисмо то урадили данас у публици, ви бисте видели да се ми још увек готово сви по правили идентификујемо тако што се потписујемо ћирилицом, што ће рећи да је наше приватно идентитетско обележје искључиво ћирилично. Неки циници кажу да кад се сахранимо наша је надгробна плоча ћириличка, али то је неки духовит осврт… тако да ми не само да умиремо са ћирилицом, него и живимо са ћирилицом. Кључну улогу да би и образовни систем функционисао како треба, међутим, има законодавство. Наш устав перфектно решава положај ћирилице, односно одређује га као једино службено писмо у овој држави. Међутим, на постојећи закон о службеној употреби језика и писама, који је парадоксално из времена Социјалистичке Федеративне Републике Југославије само је мало временом ретуширан, имамо и латиницу као писмо у такозваној јавној употреби, што је једна сива зона која не дозвољава свима нама који се бавимо лингвистиком, језичком политиком, језичким планирањем да на прави начин одредимо до ког домена латиница може доћи. На то коју границу латиница не може прећи је потребно да се укаже, а ако би се тај закон изменио у некоме тренутку, а ми бисмо волели да то буде што пре, онда бисмо све проблеме са ћирилицом и издаваштвом, али и у медијима, решили много боље и лакше но што то можемо сада јер нам закон на неки начин везује руке – истакао је др Милановић.
Како би се уистину следили „Путеви очувања народа и језика” неопходно је да сваки говорник српског језика поима значај очувања својих националних обележја и буде макар и најмања нит која се чврсто везује за своја упоришта.
Милица Матовић
