ВУК НЕНАДОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „ТАНАСКО РАЈИЋ“
БАВЉЕЊЕ СПОРТОМ И БОРАВАК У ПРИРОДИ, ВАЖНИ ЗА ЗДРАВО ОДРАСТАЊЕ
Док припремамо приче о ђацима генерције упознајемо дивне младе људе који могу бити пример млађим генерацијама, али посредно сазнајемо и колико је у свему важна улога породице, њене посвећености и подршке деци.
И прича Вука Ненадовића, ђака генерације Основне школе „Танаско Рајић“, прожета је топлином, искреношћу и захвалношћу онима који су увек били уз њега и били му узор:
-Поносан сам на чињеницу да сам изабран за ђака генерације. Бити ђак генерације није само имати добре оцене, већ и бити део заједнице, помагати и бити добар друг. Још сам поноснији што сам наставио традицију деде, тетке и тате који су такође били вуковци ОШ „Танаско Рајић“ .
Од првог разреда Вук је, истиче, обавезе схватио озбиљно, иако је у школу кренуо са непуних шест и по година:
-Још док сам био у вртићу васпитачице су говориле да сам веома зрео за своју генерацију. Послушали смо савет да треба да кренем раније у школу. Тако сам постао један од најмлађих првака. Велику захвалност дугујем мојој учитељици Славици Лазовић, која ми је пружила подршку у првим годинама школовања.
Вук живи у петочланој породици, са оцем, мајком, млађим братом и сестром. С обзиром на то да је најстарије дете и први ђак у кући, сви су, каже, полагали велике наде у њега:
– Поред родитеља, који су ми указивали највеће поверење, велику улогу и заслугу за моје успехе има моја бака Љиља. Увек је имала стрпљења и времена за мене. Било је тешких тренутака, али је управо тада најважнија подршка најближих.
У петом разреду је, истиче, било захтевно прилагодити се новим обавезама. Њему су родитељи тада објаснили да је најбитнија добра организација времена, јер поред школских обавеза, Вук тренира и кошарку.
-На почетку је све било лако, али од петог разреда прешао сам у селекцију, што је захтевало свакодневне тренинге. То ми је можда био најтежи део у школовању, усклађивање обавеза. Одустајање никад није била моја опција. Зато сам највише захвалан својој мајци која је осам година била мој највећи ослонац. Увек је била ту да ми олакша организацију. Бити успешан у школи и у спорту није ни мало лако. На обе стране се очекује максимум, а једна за другу немају довољно разумевања. Волео бих када би школски систем препознао важност ваннаставних активности. У Кошаркшком клубу „Младост“ тренирам од првог разреда. Тренинге сам ретко пропуштао. Трудићу се да што дуже останем у спорту, јер је неопходан за здраво одрастање. Ту сам научио да будем одговоран, послушан и да поштујем ауторитете, стекао сам пуно нових другова и пуно пропутовао са тимом – мудро закључује наш млади саговорник.
У вишим разредима кренуо је и на такмичења из српског, биологије и географије:
-Са такмичења сам понео пуно диплома и освојених места. Као најбољи резултат издвојио бих прво место на окружном такмичењу из географије и учешће на републичком. Такмичења нисам доживљавао као терет и обавезу. Излазио сам растерећен, без треме и посебне припреме. Резултати су само показатељ да је редовно учење најважније. Увек сам имао интересовање за природне науке. Никад нисам морао пуно да учим, јер сам углавном пажљиво слушао на часу.
Пецање је још један Вуков хоби, уз то, воли природу и одласке код баке у Рајац:
– Често одлазим на Мораву или језеро Кнић. Имам пуно другова који такође пецају, па тако спојимо дружење и пецање. Волим да се дружим и излазим са другарима. Највише волим када имам прилику да време проведем у природи. Скијање је такође моја велика љубав. Често одлазим у село Рајац код друге баке Вере. Тамо сам заволео природу. Сматрам да је за децу веома важно да што више времена проводе на свежем ваздуху. Нове технологије нас све више удаљавају од природе. Трудим се да минимално проводим време са телефоном.
Уписао је Гимназију, природни смер, а већ размишља и о томе који факултет би желео да упише:
-Знам да неће бити лако, али сам спреман на нове изазове. Мој циљ је да завршим факултет. Нисам још сигуран који, али једна од мојих жеља јесте Факултет ветеринарске медицине. Љубав према животињама је дошла од мог оца који је ветеринар. Кад год сам имао прилику, одлазио сам у амбуланту. Највише волим када ми допусте да им помажем. То је веома тежак посао јер захтева стално присуство. Често ми отац недостаје, јер ради по цео дан. Свестан сам да ми је његов рад омогућио да имам све што желим. Због тога имам обавезу да својим успехом у школи оправдам његов труд.
Увек је, прича, био омиљен у друштву, а као најмлађи, а највиши, добио је надимак – Ћале.
-За мене кажу да сам добар, упоран, помало тврдоглав, али увек насмејан. Волим позитивне и културне људе. Понашање је веома важно. Са лепим манирима и културним опхођењем према свима, никад не можете погрешити.
Још као мали волео је да помаже родитељима у свим пословима. Захвалан им је, истиче, на томе што су са њим увек разговарали као са одраслом особом и научили га да је знање неопходно за живот и да му га нико не може узети.
– Осећам се задовољно када сам од користи и када ми је дан испуњен. Као свако дете и ја волим да играм игрице и проводим сате испред екрана, али је важно да имате некога ко ће вас увек вратити у реалност.
Вук има речи хвале и за свој град…
– Највише ми се допада обала Западне Мораве. Ту су на једном месту сви садржаји, потребни сваком детету. Понекад увече волим са друштвом да прошетам центром града. Ми, као деца из унутрашњости, у великој смо предности, јер се у свом граду осећамо безбедно. Не волим огромне градове и гужву – закључује на крају разговора Вук, а ми само можемо да пожелимо да му се сви снови остваре и да једнога дана ради посао који воли.
Приредила: Гордана Домановић
