Позоришна критика
ДА ЛИ ЋЕ СЛОБОДА…
Поводом представе „Професионалац“, „Мала сцена“ Милановачког позоришта, коју су недавно Чачани видели у атријуму Дома културе
Стихови чувеног, несрећног песника Бранка Миљковића, страдалог под никад разјашњеним околностима „Да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој“, говори много о вечно актуелном комаду „Професионалац“, једног од најзначајнијих драмских писаца данашњице Душана Ковачевића. Кад год помислите да се Душанове драме односе на неко прошло време, његови јунаци, Топаловићи, Радован, Лука Лабан, Илија Чворовић и сви други, оживе и некако буду стварнији од саме стварности.
Како је Ковачевић волео да каже „Позориште потказује живот“ и у томе је вероватно тајна велике уметничке вредности значајних драмских текстова аутора са великим животним искуством. Луцидност, способност да се из животног апсурда препозна и „извуче“ на сцену у пуном сјају једна трагикомична ситуација, где се срећу бивши полицајац (Лука Лабан) и књижевник (Теја), сада директор издавачке куће. Лука је својевремено био задужен да прати и извештва о „сумњивом лицу“ своје надређене, а некако успут је спасилац значајне књижевне баштине аутора, који много у свом револуционарном и уметничком заносу и не хаје за своје дело. Е, онда Лука долази, скрхан од живота, као уосталом и Теја, да свом некадашњем „случају“ преда све оно материјално и нематеријално, према чему се овај односи нехајно.
„Професионалца“ у Милановачком позоришту, режирао је искусни Бранко Кнежевић, који уједно игра и Луку Лабана. Његов Лука је сигуран у своју мисију, свака изговорена реч је са одговарајућом емоцијом и права штета је што се није имало више слободе и храбрости, да се лик Луке одвоји и на неки начин дистанцира од Лабана у извођењу чувеног Данила Бате Стојковића. Кнежевић је сигуран и сугестиван глумац који је са лакоћом ушао у лик који тумачи, осећајући сву муку и тегобу једног таквог живота, увек посвећеног служењу другима, а премало окренут себи и вољеном сину кад је то било најпотребније. С друге стране, Кнежевићев партнер Предраг Лошић, био је мање убедљив као писац Теодор Теја Крај. Он је деловао мање сигурно и убедљиво, не успевајући баш најбоље да извуче довољно из веома сложеног лика, који је у исто време и самоуверен, сујетан, а у тренуцима слабости рањив, несигуран и слаб. Представа није ни у редитељским решењима имала нарочити одмак и ново читање у односу на славну представу „Звездара театра“. У сваком случају, ово је једно зрело аматерско остварење, сасвим солидно, коју је на летњој сцени Дома културе пропратио не мали број заинтересованих. Глумци се нису довољно добро чули и то је можда највећи недостатак представе која је на одговарајући начин попунила летњу позоришну паузу.
Д. Д.
