Од 1. маја 1886. године, након масовних и крвавих демонстрација, када је у Чикагу први пут уведено осмочасовно радно време и када су борба против суровог капитализма, израбљиваља, обесправљености радничке класе “прокључали” на улицама овог града и проширили се широм Америке, до данас, радници се на целој планети, мање или више, боре за исто. Боље услове рада, веће приходе, већу солидарност, достојанство и нормалан и хуманији живот. Имајући у виду искуства либералног капитализма стечена деценијама иза нас, многи се често питају да ли смо се вратили век уназад или онај штрајк у Чикагу није никада ни престао.
Свима који се препознају и славе 1. мај, Међународни празник рада, желимо да некада и негде доживе крај те и такве борбе. Можда ћемо онда сви бити исти и једноставно – људи. Утопија – да, али нада умире последња.
З. Л. С.
