У суботу, 25. октобра, група активиста Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године и Завичајног друштва Чачани обележила је 107. годишњицу ослобођења Чачка у Великој војни. Код Споменика четири вере, на Чачанском гробљу, положени су венци и цвеће. Освежена су историјска сећања на силовит продор српских ратоборитеља с јесени 1918. године и на ослобађање отаџбине која је три године тлачена и гажена под аустроугарском окупацијом. Након пробоја Солунског фронта, српска је пешадија из Повардарја и јужне Србије незадрживо продирала ослобађајући насеобне, брда и долове. Француски бригадни генерал Шарл Траније и његови официри сведочили су како ни француска коњица не беше у стању да сустигне српског сељака у његовом ослободилачком надиру.
На неколико дана уочи ослбођења Чачка дало се осетити да се окупатор налази у све већој и већој стрепњи и страху. Иако заузет финалном пљачком, и систематским уништавањем инфраструктуре, с крвопролићима није престајао ни тада. У освит 25. октобра (12. по старом календару) Аустроугари се извлаче из града, беже према северу. Српска војска наступа од истока, уз Мораву. У раним преподневним сатима од Чачанске касарне дојахују према центру вароши први ослободиоци – млађи официри са својим пратиоцима. Народ је на улицама, свуда се оре повици „Живео! Живела Српска војска! Живео врховни командант!“ и одасвуд долеће цвеће. Три дана доцније у Чачак ће аутомобилом допутовати војвода Степа Степановић са штабним старешинама Друге армије. Величанствен дочек. Биће Степан обасут највећим почастима што му их је сав чачански живаљ најусрдније и најздушније могао указати. У Чачку се славни војсковођа био обрео на пропутовању за Сарајево.
Град Чачак – тачније градић – бројао је по завршетку Првог светског рата непуних пет хиљада становника. Иза ратних пустошења готово да никакве значајније привреде нити индустрије не беше претекло. Оставши без лавовског дела најспособнијег мушког радно способног становништва, а притом неколико година систематски пљачкан и пустошен од стране туђина, Чачак се 1918. нашао у више него незавидној привредно-економској ситуацији. Социјална слика бејаше суморна и тешка. Епидемја тифуса и друге морије свој су данак већ у претходним годинама узимале, а други талас погубне шпанске грознице („шпанска зараза“ или „шпанска инфлуенца“) ширио се већ у другој половини октобра 1918. да би харао и у наредна два месеца.
Па ипак, са ослобођењем Чачка, па затим и других градова и места, а убрзо и читаве Србије, потом са заузимањем Војводине (па и дела Баната који се данас налази у Румунији) и западног Балкана у целини, све до реке Соче на западу и Корушке и Јулијанских алпа на северу, у амбијенту слободе и слободарства могло се мислити и маштати о више него заслуженом бољитку Српства, али и о замишљаној вишенародној заједници, то јест добробити за све јужнословенске народе који ће себе унети у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и тако се уз најнижу повесну цену – готово никакву у поређењу са оном коју је платио српски народ – извући испод хабзбуршке чизме.
Прошлосуботњи састанак код меморијала „Четири вере“ био је обележен како указивањем на неке од основних историјских чињеница везаних за време у којем је Град на Морави прикрај Великог рата поздравио слободу, тако и краћим задржавањима на извесним посебностима и појединостима везаним за чачанску насеобину и чачански завичај из времена од пре стотину и више лета. О томе су говорили историчар Слободан Невољица и неколики представници поменутог друштва за чување слободарских традиција.
Обележавање Дана ослобођења Чачка било је и прилика да се групно обиђе вечно почивалиште јунака Будимира Буда Давидовића (носиоца две Карађорђеве звезде с мачевима и других одликовања задобијених за показану храброст и борбеност) те да се изблиза који дужни поглед баци на обелиск – као лабуд бео – што се издиже над гробницом славног војводе Степана Степе Степановића.
Братислав Бато Јевтовић
