МЕНТАЛНИ СПА
ПИШЕ: Наташа Мојсиловић
Некада давно, у вртићима, школама, мензама и хотелима широм Балкана, компот је био мала свечаност. Након топлог ручка, док су се још чаше сударале по столовима, стизала је зделица пуна слатког, мирисног воћа. Био је то тихи ритуал, мала круна оброка коју нико није прескакао.
Не знам како је данас код нас, можда је компот нестао у густој магли модерних десерата, можда га још негде, у неком вртићу пуном дечјег смеха, сипају у стаклене чиније. Али, ова чаробна шољица топлог компота данас звучи као напитак из старе бајке.
А ја баш волим тај и такав. Врућ, густ, зачињен. Прави јесењи… дуња што мирише целом кућом, суве шљиве које се топе у устима, кожаре јабуке, бруснице и грожђе што шушкају у врелој води. Па, обавезни клинчић, који све претвори у зимски филм, и кашичица јаворовог сирупа да заокружи слаткоћу.
И онда, док напољу ромиња киша, а новембар дише својим сивилом, ја седим уз шољу тог заборављеног напитка. Руке се греју, мисли се утишају, а тај ме укус врати у време када је све било једноставније, топлије, нежније и када је свет био испуњен малим, слатким ритуалима.
И тако се једно тмурно новембарско јутро претвори у мирисан тренутак…
