Пише: Мирко Дрманац, историчар
Лежи покопан на малој парцели Чачанског гробља, у скромној, травом зараслој гробници коју су добровољним прилозима подигли чланови СУБНОР-а, пре више од шест деценија. Гроб је редовно пуст на дан кад су Задушнице. На плочи пише да је рођен 1927. у селу Улотини код Андријевице у Црној Гори. Погинуо је млад, са 18 година, у децембру 1944. на Крстацу, у Лучанима, као заменик политичког комесара чете 4. црногорске пролетерске бригаде током борби за ослобођење Србије. Фамилија вероватно и не зна где му кости почивају, а гробно место се одржава о општинском, односно, трошку града. Зато га се нит ко сећа, нит му ко свећу пали.
Елем, суштина приче није само на младом црногорском партизану који је ослобађао Србију, па узгред још и погинуо, али ето да га поменемо. Ипак, чињеница је да грешни Комнен није дошао у Србију туристички, већ да се бори против окупатора. А погинуо је у земљи крајпуташа, где се увек, са највећим поштовањем чувала светла успомена на пале војнике. Према древној традицији, много старијој од Другог светског рата и свих идеолошких подела, крајпуташи се подижу из веровања да душа војника који страда или умре далеко од своје куће, тако нађе свој мир.
Међутим, чини се да код Срба (једнако и код Црногораца), постоје „велике“ смрти, оне које се памте, затим оне „мале“, да кажемо „небитне“, а постоје и оне „неопростиве“. Врста смрти која се никако не опрашта је она иза решетака. Шта год да је урадио, поштен човек неће себи допустити да умре у затвору. Ако се то ипак некако деси – крив је! Па после нека види шта ће. А ако је крив, е онда се многи чешкају, посебно ако су ту и неке паре у питању.
Ипак, не могу сви да гину славно као кнез Лазар и Милош Обилић. Нису сви од племенитих лоза и божанског провиђења. Зато су ту сведоци и таблоиди да зачине приче. Нађе се некад у архиву, после сто година, исечак од пензије јуначког покојника, али то није толико битно. Код народа који је традиционално склон употреби пиротехнике, битно је уколико сам чин страдања прати што већа експлозија. Ипак, култ мртвих код Срба је прилично елитистички, јер у супротном, неко би се некад помолио и за сиротог Шошкића, кога се нит ко сећа, нит му ко свећу пали.
Овај образац је често присутан у легендама средњег века, историји књижевности, али и у неким новијим историјским дешавањима. Интересантан пример је ваздушна кампања НАТО-а изнад СР Југославије 1999. године. Знали су пилоти да су бесмислена наређења за борбу против апсолутно супериорног непријатеља, али су свеједно полетали. За јуначку смрт битно је и где се гине, како би се национално сећање увек подгревало и сервирало топло. Са друге стране, Комненова смрт је била обична мала смрт на земљи. Толико мала, просто да се нико не окрене.
Грађански рат у СФР Југославији је оставио за собом подељена сећања и заборављене гробове оних који су се некада борили за њено ослобођење од фашизма. Зато се данас ретко поставља питање: а чији су они који су погинули далеко од родног краја, борећи се за слободу, данас „туђе“ земље? У борби против немачке окупације учествовали су, у највећем броју, борци из Црне Горе, Босне, чак и један, не тако занемарљив број антифашистички оријентисаних Хрвата. Чињеница је, ипак, да су на свим просторима, највише страдали и највише жртава у антифашистичкој броби дали Срби. Из данашње перспективе, та борба више подсећа на промашену инвестицију, него на интегрални део историје наших простора који се не може избрисати.
Колико често се у Црној Гори помињу њени синови који су гинули широм Југославије, а колико они који су се на таласу привредне трансформације „огребали“ за део бивше друштвене својине, заузели места у државним институцијама и јавним предузећима? Данашње време има нове хероје, а пошто су друштвене вредности постале варијабилне, такве су ваљда и смрти. Комненова је била чиста, без контроверзи, додатних питања и нејасноћа. Зато га се нит ко сећа, нит му ко свећу пали.
Можда је ипак потребно повремено се сетити ових заборављених људи, као што је био Комнен. Не због идеологије, или због политике, већ због елементарне емпатије и чињенице да су некада постојали људи који су за идеал слободе били спремни да дају живот. Без тог сећања, не само да недостаје карика која повезује националне историје, већ се губи и важан део колективног идентитета. Али ето, несрећни Комнен није имао опцију да погине у кабини МиГ-а, па да га се неко сећа и да му свећу пали, већ га је само разнела граната… у некој јарузи крај Лучана. Земни остаци су пренети средином шездесетих на Чачанско гробље.
Надамо се да ће захваљујући савременим комуникацијама и друштвеним мрежама, можда неко препознати своје изгубљене претке и паљењем свеће на њиховим гробовима, најзад осветлити мрак вишедеценијског заборава.
