“КУЛТУРА СЕЋАЊА: КО НЕ ПАМТИ, ИЗНОВА ПРЕЖИВЉАВА“
-Изложбом „Култура сећања: ко не памти изнова преживљава“ Народног музеја из Краљева, обрађено је са историјског, уметничког и са аспекта културе сећањe на најстравичније дешавање у историји Краљева, стрељање цивила од 15. до 20. октобра 1941. године, као и каснији начини обележавања, сећања и меморијализације тог догађаја. Међу 2.200, до сада пописаних, страдалих само у лагеру, тј. код Локомотивске хале Фабрике вагона, односно, некадашње Железничке радионице, а било је доста страдалих и на улицама Краљева и у рацијама казнених експедиција вермахта у селима Жичког среза током читавог октобра, налази се и 62 стрељаних пореклом из Чачка и околине, којима је посвећен део ове изложбе. Међу стрељанима су били мушкарци, жене и деца из свих крајева распаднуте Краљевине Југославије – рекла је Мирјана Савић, историчар Народног музеја у Краљеву, коаутор изложбе, приликом отварања поставке 25. септембра у Галерији Народног музеја у Чачку.
Ауторке изложбе су Сузана Новчић и Силвија Крејаковић, музејске саветнице Народног музеја у Краљеву, а ауторском тиму се, по одласку Крејаковић, придружила и Мирјана Савић.
ПРЕМА БРОЈУ ЖИТЕЉА НАЈВЕЋИ ЗЛОЧИН – СТРЕЉАНО 17 ОДСТО СТАНОВНИШТВА
Међу стрељанима је било више од 100 лица млађих од 18 година, ученика, најмлађи страдали из Чачка је имао 14 година, оно што је својствено овом злочину је чињеница да је стрељано 29 жена, обухваћена су оба пола, сви узрасти, различитих квалификација, образовања, а у казненим експедицијама вермахта које су текле упоредо, најмлађа жртва је била стара свега три сата, беба, тек рођена, рекла је Мирјана Савић.
-Треба истаћи да је на тој мапи злочина, како је Силвија Крејаковић установила, ово један од највећих злочина спрам броја становника у Краљеву у том периоду, којих је било, према литератури, од 13.000 до 15.000, уочи 1941. Овај број стрељаних означава смрт готово 17 одсто становништва, што је немерљиво у односу на стратишта у многим другим градовима. Егзекутори су биле јединице вермахта, 717 посебна дивизија, у тој хијерархији злочинаца одговорни су Ото Деш, Алфонс Мацијевич, били су војници трећепозивци, углавном са подручја Аустрије, њих 66 посто, то су људи који су били свесни шта раде, следили су наредбу Франца Бемеа, главнокомандујућег генерала, који је рекао да се они свете за оно што су њихови преци доживели у Првом светском рату на тлу наше земље.
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ГОДИШЊИЦА ОД ЗАВРШЕТКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА, 2015, 2025.
Изложба је настала 2015. године поводом обележавања годишњице краја Другог светског рата, а 2025. године ова изложба бележи своје десето гостовање, допуњава се новим предметима и паноима специфичним за сваки крај у коме се излаже.
-Збирка која се тиче стрељаних у Краљеву и њихове меморабилије, тј. њихови лични предмети, у Краљеву се допуњава континуирано што је јако значајно, јер 80 година од краја Другог светског рата и 84 године од овог злочина против човечности јако је битно да се ради на јачању културе сећања, јер су нестале те генерације које су непосредно биле везане за тај догађај, они малобројни који су преживели, потомци, сирочад. Значи, ово је већ трећа генерација, што значи да треба више радити на очувању сећања на ово страдање, што ми настојимо вишеструким научно-истраживачким, музеолошким и другим активностима…
ОДМАЗДА: „100 ЦИВИЛА ЗА ЈЕДНОГ УБИЈЕНОГ НЕМЦА, 50 ЗА РАЊЕНОГ “…
-Повод том злочину након што је ослобођен Чачак, у заједничким устаничким акцијама четника и партизана, 1. октобра 1941. биле су устаничке акције које су се преместиле на подручје Краљева, где су устаници стационирали штаб и кренули заједнички са покушајима да ослободе Краљево. Тада је примењена злогласна наредба која је још 16. септембра донесена „убити 100 Срба за једног убијеног фолксдојчера и 50 за једног рањеног“. Са тим устаничким акцијама у Краљеву које је било врло битно немачкој војсци са стратешког аспекта кренуло се са одмаздама. Свака акција била је праћена прикупљањем таоца, тако да су од 4. октобра почели са привођењем талаца и када је дошло до оружане акције између устаника и немачке војске у ноћи између 14. и 15. октобра, страдало је 14 Немаца, међу њима два официра, а десет је рањено. Онда се кренуло у ту стравичну одмазду у складу са том суровом немачком пропорцијом људских живота и тада се кренуло са стрељањем. За два дана је стрељано 1.755 цивила, 1.736 мушкараца и 19 жена. У међувремену се поново воде устаничке борбе, онда су поново прикупљени таоци, тако да је до 20. октобра, према до сада установљеним подацима, стрељано 2.200 цивила – рекла је Мирјана Савић.
НА „ГРОБЉУ СТРЕЉАНИХ“, ИЛИНКА ИЗ БРЕСНИЦЕ, СТОЈАН ИЗ КАЧУЛИЦА…
Историчарка наводи да је седамдесетих година то стратиште обележено, подигнут је тзв. Спомен-парк који је преименован недавно у „Гробље стрељаних“, поред Фабрике вагона, где је Аутобуска станица.
-Обележено је по пројекту архитекте Спасоја Крунића и Драгутина Здравковића, али није реализовано до краја, тако да ту долазимо до оног другог дела на који начин се односи ова изложба, а то је меморијализација овог догађаја и, нажалост, она је често била испреплетана са тренутно актуелним политичким циљевима, јер структура страдалих је била таква да су они потицали из свих крајева некадашње Југославије. То је постала идеална основа за неговање оног наратива „о братству и јединству“, тако да је више било пажње, новца и енергије усредсређивано на програмске активности него на само уређење тог простора – истакла је Савић.
Поменула је Илинку Илић, рођену у Бресници, удата за трговца из Краљева, која је била врло активна у женским подружинама, руководила је радом женске занатске школе, свјом мудрошћу је подигла спрат једне од нјалепших зграда у Краљеву, остало је забележено да је потресена судбином и страдањима које је трајало пет дана, ишла и молила команданта места да прекине стрељања. Било је неколико покушаја да се заустави стрељање, молили су и владика Николај Велимировић, градски челници, а то је био једини покушај једне очајне жене. Изложена је њена фотографија из Јеличког четничког одреда која се налази у приватном власништву ВладимираСпасића из Будумпеште чији је деда стрељан у лагеру, а био је познати краљевачки казанџија. Приказани су Чачани који су страдали, који су се борили и који су молили да се прекине са стрељањима. Трагична је судбина и Чачанина Стојана Стојића из Качулица који је обележио спортски живот Краљева као бициклиста и учесник Олимпијаде у Берлину 1936. а стрељан је пет година касније. Изложена је заставица коју је он донео са те злогласне Олимпијаде, на којој је био у званичној селекцији Краљевине Југославије. Заставицу је поклонио његов потомак Ђорђе Обрадовић. До Берлина је отишао бициклом са својим пријатељима што је било медијски прилично пропраћено, штампане су разгледнице са њиховим ликом, од продаје су финансирали повратак у Краљево. Занимљиво је, прича Мирјана Савић, да је Стојић имао једну свеску у коју су му се уписали сви челници Олимпијског комитета, али и Гебелс, Геринг, иначе, власник „Бош-а“, и кад је показао ту свеску вермахтовим војницима кад су га ухапсили, ни то му није помогло. Стрељали су га.
КОД НАС ЈЕ АКТУЕЛНА „КУЛТУРА ЗАБОРАВА“
Сузана Новчић, музејски саветник, историчар уметности Народног музеја у Краљеву, као коаутор изложбе подсећа да је назив изложбе стих из песме Џонија Штулића, „Слобода“, и каже да је „врло свесно та строфа стављена, зато што смо сведоци да се нама врло често понављају историјски догађаји, такорећи, циклично…
– Култура сећања је нешто што код нас још увек није заиста заживело, код нас је култура заборава још увек актуелна. Ова изложба је врло важна, с њом стигли чак до Марибора, јер су и Словенци, њих више од 50, стрељани у Краљеву. Врло је важно да се говори о томе како се сећамо овог догађаја и како је он коришћен до данас у политичке сврхе, идеологизован, чак је и број стрељаних увећаван, све је то нешто што ремети истинско и право сећање на жртве које су овде на списковима, поименично, њихова занимања, годишта и порекло – навела је Новчић.
УМЕТНИЧКА ДЕЛА – СВЕДОЦИ, АЛИ И „НЕПОЖЕЉНА БАШТИНА“
Изложба је допуњена и уметничким сликама, које су, такође, сведоци догађаја, то су уметници даривали Граду Краљеву крајем шездесетих и почетком седамдесетих, сазнајемо од ауторке Сузане Новчић.
-Реч је о академским сликарима од Словеније до Македоније који су своја дела приложили за Музеј који је требало да буде формиран у том мегаломанском пројекту Спомен-парка који никада није заживео. Тај Музеј је био замишљен да буде под земљом, а слике су остале Граду Краљеву. Миодраг Протић из Музеја савремене уметности који је осмислио цео концепт је рекао да је то један велики легат који је, нажалост, завршио по радним организацијама, а стигао је у Музеј као једна „непожељна“ баштина, само зато што је причао причу о једном времену, јер је дошло време национализма и других идеја, а не време које су оне носиле у себи. Овде се и кроз слике види једна култура сећања, како памтимо један догађај, који је без обзира на идеологију, толико страшан, и толико озбиљан да је пореметио историју једног града, успорио његов раст итд. Те слике су даровали Бранко Шотра, Воја Станић, Цуца Сокић, Миодраг Протић, све су то еминентна имена кроз чија дела се чува сећање на овај догађај – истиче наша саговорница.
Потврђује Сузана Новчић и сарадњу са Музејом жртава геноцида и подсећа да је ауторка Крејаковић стигла и до Музеја „Јад Вашем“ у Израелу, где је испричала све о трагедији у Краљеву, а написала је и књиге, нагласивши да је стална поставка Музеја у Краљеву једно озбиљно место где се могу добити подаци ко је то урадио, зашто је урадио, фотографије стрељаних, лични документи и књига „Поменик“, где се могу и видети имена, фотографије, занимања жртава итд. Поставку посећују и потомци стрељаних и све доживљавају јако потресно.
Сви подаци о овом догађају пласирани су и на друштвеним мрежама.
ОБАВЕЗА НЕГОВАЊА КУЛТУРЕ СЕЋАЊА
Да је изложба „Култура сећања: Ко не памти, изнова преживљава“, посвећена страшном злочину у нашој историји – масовном стрељању цивила у Краљеву октобра 1941, а трагедија није погодила само Краљево, у тој трагедији страдало је и 62 наших суграђана, подсетила је Делфина Рајић, директорка чачанског Народног музеја, истакавши да њихова имена и фотографије, сачуване од заборава, сведоче о том суровом времену.
-Ова изложба није само подсетник на историјски догађај ни само реконструкција великог злочина, већ и размишљање о томе како смо га тумачили, памтили и преносили кроз време. Од простора где се трагедија одиграла, преко уметничких дела насталих у њеном знаку, до митологизованих интерпретација – пред нама је историја која није завршена, која и даље обавезује. Она је сведочанство о томе како памтимо, како обликујемо своје сећање, али и како га преносимо – у породицама, у заједници, у јавном простору. Нека ова изложба буде подстицај да културу сећања чувамо и негујемо – ради достојанства жртава, ради нас самих и ради будућих поколења – рекла је директорка Рајић.
З.Л.С.
