НАТАША ЈОВИЧИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ МЕДИЦИНСКЕ ШКОЛЕ
ВАЖАН БАЛАНС ИЗМЕЂУ ОБАВЕЗА И РАЗОНОДЕ
-Искрено, никада нисам размишљала о томе да ћу једнога дана постати ђак генерације. Трудила сам се, учила и давала све од себе, али не због признања, већ зато што сам желела да напредујем. Ова похвала ми је дошла као велико изненађење – дирљиво, неочекивано и помало нестварно. Показала ми је да се труд увек исплати, чак и онда када не очекујеш награду. Пут до ђака генерације није био нимало лак, јер је поред мене било много изузетне деце. Ова диплома је круна мог рада и за мене има огроман значај и представља мотивацију за даље школовање – овим речима започиње своју причу Наташа Јовичић, ђак генерације Медицинске школе, однедавно са индексом Фармацеутског факултета у Београду.
Током школовања Наташа је добијала награде на такмичењима из географије и српског језика и књижевности. Та постигнућа нису дошла случајно – била су резултат марљивог и посвећеног рада. Посебно је, истиче, захвална професорки Мици Костић, јер је несебично издвајала своје време како би јој помогла да оствари најбоље резултате на такмичењима.
–Имало је дана када сам била уморна, када је све деловало превише и када сам сумњала у себе. Обавезе су деловале као терет, али сада, када се осврнем, сваки корак имао је наду. Поносна сам због пута који сам прешла да бих стигла овде где јесам – искрена је наша млада саговорница.
Каже, зна да постоје предрасуде да вуковци немају забаван живот, што није тачно:
– Увек сам била спремна да пристанем на нове изазове, кажем ,,да“ различитим приликама и нисам била изгубљена у мору књига. Важно је имати баланс између обавеза и разоноде и једно не сме искључивати друго.
Поред школских обавеза, у њеном животу је, наглашава, одувек постојало места и за уметност.
-Музика је била мој начин да искажем емоције и пронађем мир. Са великим задовољством сам певала у школском хору, где сам сазнала какав је осећај када више гласова постане једно. У слободно време волим да свирам клавир, то је мој облик опуштања где мисли претварам у тонове.
Успех се не мери само оценама, већ и по понашању и по томе какви смо људи. Наташа се, каже, труди да напредује у сваком смислу:
-Кроз ове четири године много сам се променила – постала сам зрелија, сигурнија у себе и богатија искуствима која су ме обликовала. Наравно, има још много простора за лични развој. Трудим се да будем позитивна особа која уме да пронађе осмех чак и када није све идеално. Одувек сам имала авантуристички дух, непрекидно тражим нову причу за памћење. Друштвена сам особа која воли да упознаје другачије људе и гради нова пријатељства.
Вежбе у школској апотеци, истиче, биле су посебно занимљиве и поучне:
– Научиле су нас шта су тимски рад и стрпљење. Сусрет са правим рецептима, лековима и мерама показао нам је колико је важно бити прецизан и пажљив. Вежбе су ми помогле да боље разумем одговорност која иде уз овај позив и повећале су моју жељу да наставим да учим. За фармацеуте апотека није само место рада – то нам је друга кућа, а фармакопеја је наш водич кроз свет лекова.
Наташа је на сталној подршци захвална својим родитељима, разредној Мирјани Обрадовић, али и другарима из одељења:
-Родитељи су ме увек учили да је свака оцена за ђака и да није битно само какав си у школи, већ и какав си човек. Они су увек били моја подршка, моји учитељи и моји хероји. Све што радим, радим са циљем да буду поносни. Разредној Мирјани Обрадовић захвална сам за сву подршку, разумевање и стрпљење које нам је пружала током целог школовања. Поред лекција из књига учила нас је и лекцијама из живота, не само што је била добар професор, већ и водич, пријатељ и ослонац. Својој генерацији желим пуно успеха у свим изазовима који нас очекују, да остваре своје снове и постављају све више и више циљеве. Дружење у средњој школи су ситнице које остају заувек – подељена ужина у задњим клупама, скривени осмеси иза свезака, помагање на тесту, приче са екскурзија, тишина када професор постави питање, последњи заједнички час… То је оно што је школу чинило посебном. Заједно смо прошли кроз прве велике стресове, прве љубави, прве неуспехе и победе. Били смо једни другима раме за плакање и ветар у леђа. Зато једно највеће хвала дугујем друштву. Веровали су у мене чак и онда када ја нисам. Аплаудирали су тако гласно да никада нисам приметила ко није.
И за крај, можда и најлепши део Наташине приче:
-Пореклом сам из Драгачева, из села које се зове Граб. Моје село није велико, али у њему се крије читав свет – свет природе, сећања и тишине коју човек у граду ретко доживи. Налази се далеко од буке и ужурбаности, у подножју планине Јелице, међу брдима и густим шумама и за мене представља више од обичног места на мапи. То је село мог детињства, најлепших успомена и прве спознаје о животу. Одрастање на селу научило ме је скромности, стрпљењу, поштовању и вредности напорног рада. Када ме неко пита одакле сам, а ја одговорим да сам из Граба, увек следи тишина, збуњен поглед и питање: “А где је то?“. Неретко дође до неспоразума, па ми се пуно пута десило да људи закључе да сам из града мислећи да сам погрешила слово приликом говора. Није срамота живети скроман живот на селу, срамота је заборавити одакле потичеш. Једнога дана ћу се можда одселити далеко, али Граб ће заувек остати део мене – место где душа одмара и срце зна где припада.
Приредила: Г. Д.
