У УМЕТНИЧКОЈ ГАЛЕРИЈИ ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА ИСТОРИЧАРА ДР МИЛОША ТИМОТИЈЕВИЋА
О новој књизи др Милоша Тимотијевића, кустоса Народног музеја у Чачку и научног сарадника „Надежда Петровић – живот и уметност у служби нације“ која представља ново тумачење политичке делатности Надежде Петровић која је мање анализирана у науци и истицана у јавности да би у савремено доба добила обележја која не одговарају њеном стварном ангажовању у историјским околностима на Балкану почетком 20. века, у петак, 24. октобра, у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ говорили су: у име издавача Борисав Челиковић, уредник библиотеке „Саборник“ „Службеног гласника“, посвећене значајним личностима, догађајима и процесима српске историје и културе, рецензенти, академик Игор Борозан, професор на Катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду и др Владимир Димитријевић, професор чачанске Гимназије, као и аутор публикације др Милош Тимотијевић.
Истраживањем за ову књигу др Милош Тимотијевић почео је да се бави на позив Уметничке галерије ,,Надежда Петровић“ како би она била објављена у галеријској едицији ,,Наслеђа“ рекао је директор Уметничке галерије Бранко Ћаловић истакавши да ова публикација није само омаж изузетној сликарки, већ сведочанство о њеној дубокој посвећености уметности, слободи и друштвеној одговорности, наводећи да је „у времену, када су жене ретко имале простор у јавном животу, Надежда Петровић неустрашиво закорачила, не само у свет уметности, већ и на ратишта, у болнице, салоне и протесте, остављајући иза себе неизбрисив траг“.
Борисав Челиковић је о историчару МилошуТимотијевићу говорио биографски и истакао низ занимљивих наслова које је објавио у „Службеном гласнику“ који осветљавају значајне догађаје из националне историје и нагласио значај његовог односа према прошлости и посебном начину њеног сагледавања.
-Ставити личност у историјски конетекст у коме неко живи и ствара и који утиче на ту личност и даје јој одређене могућности и препознатљивост је посебност традиције историографске школе коју је код нас донео професор Андреј Митровић, а којој припада и аутор ове књиге. Такав сензибилитет је редак и зато су њихове књиге посебне и успевају да сагледају време из различитих углова и перспектива, културолошких и историјских. Тимотијевић нам овом књигом говори оно о чему се о Надежди није много говорило – истакао је Челиковић.
ТРИ КОНТЕКСТА УТИЦАЈА
Сходно томе Тимотијевић наглашава да на основу досадашњих знања о Србији тог времена и улози интелектуалаца у обликовању српског националног идентитета можемо поставити три групе важних питања о улози Надежде Петровић у ширењу српске, а затим и југословенске националне идеје, на која до сада нисмо имали потпуне одговоре. Реч је о три контекста: породичном пореклу и утицајима, уметности и национализму и српској и југословенској компоненти национализма, који су засновани на питањима која Тимотијевић поставља и то су:
– Како су њени породични корени, друштвене везе и искуства у иностранству обликовали њен доживљај српске националне идеје, улогу интелектуалаца и њено ангажовање у националној борби? На који начин је уметничким изразом и јавним активизмом Надежда спајала западне уметничке идеје са српским националним наративнима, промовишући културне вредности и политички ангажман за независност и национално уједињење? Да ли је њен српски национализам био доминантан у односу на југословенска опредељења, или је било обрнуто, и какви су били садржај и еволуција њених идентитетских опредељења?
ИЗМЕЂУ СРПСКОГ ПАТРИОТИЗМА И ЈУГОСЛОВЕНСКЕ УМЕТНИЧКЕ ВИЗИЈЕ
Рецензент проф. др Игор Борозан истакао је да је послератна перцепција Надежде Петровић била утемељена на монографији Катарине Амброзић из 1978. која и даље представља најпоузданији водич о животу и раду сликарке која је, према тврдњама ауторке монографије, „комбиновано заступала српску и југословенску идеју на различите начине и у различитим сферама. Српски национални активизам Надежда Петровић је заступала у хуманитарно-патриотским удружењима и деловањем на терену, у рату, као и сликарским мотивима, док је југословенску идеју заступала у уметничкој сарадњи, организацији изложби, концепији уметности, модернизму, интернационалном уметничком изразу, критици изолационизма. Суштински, као највиша вредност истакнута је југословенска културна визија у раду и животу славне сликарке…“
Борозан наводи и закључке Лидије Мереник, такође, ауторке, једне од монографија, која истиче да „Надеждина визија није била строго национална, већ модернистичка и ослободилачка, с тежњом ка уједињењу Јужних Словена кроз културу“.
КУЛТУРНА ЕМАНЦИПАЦИЈА И ЛИБЕРАЛНИ НАЦИОНАЛИЗАМ
– Највећа вредност дела Милоша Тимотијевића је смештање Надежде Петровић не само у ликовни контекст, он њену личност прецизно ставља у контекст историје, архивске грађе и докумената, а затим опрезно даје и своје тумачење. Он не потире дело Надежде Петровић, али истражује ко је, куда је стремила и како је завршила, са потребне временске, критичке и историјске дистанце, што му је дозволило да га Надежда не понесе, јер Надежда има све елементе за креирање једне романсиране биографије. Тимотијевић даје фин преглед куће куће из које је потекла, прати њихово измештање у Београд, која постаје стециште низа културних првака који су креирали друштвене вредности. Он доказује да национално осећање тог времена није конзервативно и ретроградно, реч је о либералном национализму који се залаже за еманципацију, критичност, веру, а кључ за идеју еманципације је грађанска класа, односно, национално грађанство, које наговештава могућност напредовања српске културне елите. Недостаје мрежа која повезује угледне српске породице и догађа се рађање херојске грађанштине крајем 19. века у Србији. Надежда заступа хуманистичке идеале по којима је служење заједници и општем добру изнад личних интереса – истакао је академик Борозан и констатовао да је Надежда можда и била схваћена у њено време што се тиче њеног националног ангажмана, али да, када је реч о модернизму у њеној уметности, углавном није била схваћена, тако да је њена позитивна рецепција је, услед неких околности, естетских и етичких конотација времена, започела тек након Другог светског рата.
ИЗВАНРЕДНА УЏБЕНИК О НАЦИОНАЛНОМ ПРЕПОРОДУ
Говорећи о значају Тимотијевићевог историографског опуса рецензент књиге др Владимир Димитријевић, истакао је да склапање чињеница у време постистине много значи, и навео низ примера нових сазнања која аутор постиже у више својих претходно објављених књига. Поред осталих, у „Операцији Халијард“ констатује да су нас „у вишеод 90 одсто случајева у Другом светском рату бомбардовали Американци“, да су од Бољшевичке револуције 1918. до данас „и на нашим просторима деловале револуционарне групе које су хтеле насилну промену система“, да је у књизи о Драгиши Васићу закључио „да заједница не може да буде заснована на крви и тлу него на културним вредностима“, а да „Надежда Петровић није само велики сликар већ и велики превратник у култури“.
-Величина тог доба када ми прелазимо из епа у филм је стварање новог индивидуализма у служби заједнице. Надежда Петровић је женски Прометеј српске културе, јер тежи за националним, социјалним и културним ослобођењем српског народа. Њен вапај, њена борба се повезује са културном еманципацијом , а ова књига је изванредан уџбеник о националном препороду кроз либерални национализам – истакао је, поред осталог, Димитријевић.
-Од једне уводне студије која је требало да прати тај зборник докумената настала је књига која говори о свим активностима Надежде Петровић на пољу политике, идеологије, идентитета, конспиративних активности, односно, свега онога што су њени савременици доживљавали као национални рад, а што је заправо била основа њеног деловања и либералног национализма, који је у време Надежде Петровић био једна позитивна и европска вредност, која је покренула многе генерације младих људи у читавом јужнословенском простору – закључио је др Милош Тимотијевић.
Зорица Лешовић Станојевић
