О ГРОМАДАМА УМА, ДУХА, МОРАЛА, ДУШЕ…
„Један од амблемских професора чачанске Гимназије, онај по којем се она одмах препознаје и којим се надалеко дичи, није више ту. Заменио је једно, вештаствено тело другим, неопипљивим. Верујемо да је тако. Али, његово присуство, невидљиво дакако, недвосмислено је. („Птицо, довешћу те до речи“ – из оставштине једног професора“, 2014. Гимназија Чачак)
Овим речима започели су причу о делу свог колеге, професора Бошка Ћаловића, настављачи његове мисије Владимир Димитријевић и Слободан Николић. Њихов запис може се односити на све оне који су за скоро два века писали историју чачанске Гимназије. А то су небројене генерације наставника и ђака, који су делили са својом школом сву лепоту живота, радост и успехе, па и туге одлазака, привремених и оних у вечност. Неретко, многи ђаци касније су постали и сами професори неким новим гимназијалцима, учитавајући тако онај „бескрајни плави круг…“. О Установи која се мора писати великим словом, и именима од којих су многа и данас громаде, не само по уму и духу, већ и по етици и души, професор књижевности Владимир Димитријевић приредио је књигу „Под Карађорђевом звездом: Приче из историје Гимназије у Чачку”. Књигу су у свечаној сали Гимназије у четвртак, 11. децембра, поред аутора, представиле колегинице Димитријевића по перу и струци Ана Ранђић и Александра Мишић, и Душко Милошевић, архитекта, сликар и писац, Београђанин по рођењу, а Чачанин „по осећању“.
„Свако пише књигу коју би волео да прочита, а нема је у књижари… историја једне школе је микроисторија једног краја, једне отаџбине, једног народа“, написао је у уводу професор Димитријевић. Своју књигу насловио је „Под Карађорђевом звездом: Приче из историје Гимназије у Чачку”, јер је ова школа 2022. добила орден Карађорђеве звезде, последње у низу одликовања које јој је додељено. Међу најзначајнијим је орден Светог Саве додељен 1937. године, поводом стогодишњице од оснивања.
– Од Карађорђа је кренула слобода Србије и модерна просвета, довођењем Доситеја Обрадовића. Зато наслов има своју дубоку симболику – објаснио је Владимир Димитријевић.
Своју књигу започео је најстаријим сећањем једног гимназијалца, чувеног српског официра, дипломате и књижевника Радоја Јанковића, који је школу у Чачку завршио 1887. године. Био је у одељењу са песником Дисом, коме је касније био стари сват на венчању.
– Књига садржи низ лепих прича. Једна од њих је из мемоара Луке Војводића, чувеног професора и директора чачанске Гимназије из периода Другог светског рата. Тада су професори одбили да сарађују са специјалном полицијом и одају своје ђаке који су имали левичарске симпатије, како деца не би страдала у логорима. Ту су и приче о професорима Русима, какви су били чувени Ђорђе Ковбаско, Иван Балковој и Михаило Боровски. То је онај Боровски о коме је диван запис оставио Брана Петровић. Када је неко покидао црну ружу коју је професор узгајао у свом дворишту, дошао је у учионицу и почео да плаче. Када су ђаци почели да га теше речима да ће поново засадити ружу, он је рекао да не плаче због руже, већ због онога ко је то урадио. То је једна од најлепших прича из историје Гимназије која указује на велики, светли морал који су професори преносили ђацима – рекао је Димитријевић.
Обухватио је приређивач и приче о нашим познатим књижевницима који су били гимназијалци – почев од Владислава Петковића Диса, Момчила Настасијевића, Бране Петровића, Бранка В. Радичевића, Александра Ристовића, Ранка Симовића… У књизи су и приче о чувеном професору математике Раденку Ковачевићу Кашчеју, затим о „витезу просветне струке“ поменутом Бошку Ћаловићу и другом „витезу“, „заточенику Смисла“, професору филозофије Драгану Матијевићу, однедавно пензионеру.
– Надамо се да ће ова повест наставити да се развија. Остало је још много тога. Нашли смо записнике из 1967. када је укидана веронаука. Ту је и повест о повратку иконе Светог Саве која је била однета из школе, па је враћена после низа деценија. Наравно, остале су и приче које прате трагове наших стваралаца, пре свега ликовних. Требало би обрадити и боравак Боже Кнежевића, чувеног филозофа, који је био директор Гимназије… – неке су од „задатих“ тема које је навео професор Димитријевић.
Душко Милошевић није био никада ђак Гимназије у Чачку, али је много слушао о њој од својих пријатеља. Највише о професору српског језика Бошку Ћаловићу. Тако је овој књизи даривао своју причу о измишљеном сусрету са чувеним професором, кога никада није упознао.
– У Београду сам био у контакту са много ђака чачанске Гимназије. Сви до једног су о Бошку Ћаловићу говорили као о фантастичном професору. Тако сам га изабрао за своју причу. А када говорим о Чачку, никада не могу бити објективан. За мене је Чачак престоница Србије, била и остала. Сада, на овој вечери, коначно ми се испунила жеља да будем ђак чачанске Гимназије – рекао је у шали Душко Милошевић који је пре неколико година „својој“ Гимназији поклонио аквареле који сада красе зидове школе.
Професорке Ана Ранђић и Александра Мишић говориле су не само о књизи. Настојећи да објасне шта је то што Гимназију у Чачку чини тако посебном и значајном, за њих лично, као и за Чачак и Србију, присетиле су се и многих других који ову школу чине више од светионика знања, попут мајора Драгутина Гавриловића, професора књижевности Предрага О. Ћурчића, Миње Урошевића, Љубице Бубе Спасић, професора математике Љубомира Радивојевића Шаје, педагога и директора Синише Милошевића, недавно преминулог новинара и књижевника Алексадра Бећића, рок-песника Боре Ђорђевића, вероучитељице Марине Луковић, Баћка Букумировића…
Весна Тртовић
СЕЋАЊЕ НА АЛЕКСАНДРА БЕЋИЋА
Професор Владимир Димитријевић најавио је да ће у следећем „Гимназиону“ бити објављена успомена на Александра Бећића, а почетком наредне године једно вече у Гимназији биће посвећено његовом књижевном опусу.
АНТРФИЛЕ
„Под Карађорђевом звездом: Приче из историје Гимназије у Чачку” је десета књига у библиотеци „Гимназијски источници“, која је основана као спомен-библиотека 2014. године. Музичке пасаже на промоцији извео је матурант Гимназије Богдан Ђурић, који је, како је речено, самоуки пијаниста.
