КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ДРАГАНА ЈОВАНОВИЋА ДАНИЛОВА
У оквиру програма „Са песником на ти“ посвећеном стваралаштву књижевника, недавно је у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“ одржано књижевно вече Драгана Јовановића Данилова. Публика је кроз кратки биографски филм пратила развој стваралаштва Данилова, од раних почетака, преко значајних књижевних признања међу којима је и Дисова награда, до Награде „Десанка Максимовић“. Филм су реализовали библиотекари Тања Вуковић, Невена Бечановић и Биљана Раичић. Поетско-музичко вече увеличали су Вера Јовановић, ученица Музичке школе и Александар Вујичић својим извођењем на класичној гитари. Програм је водила библиотекарка Тања Вуковић.
Непосредно пред књижевно вече Драгана Јовановића Данилова разговарали смо са песником о његовом уметничком стваралаштву.
ДИСОВА НАГРАДА, НАЈДРАЖА
Награђивани сте најпрестижнијим наградама у српској књижевности. Ове године сте добили две значајне, „Десанку Максимовић“ за целокупан песнички опус и „Златну књигу“ Библиотеке Матице српске, а 2012. у Чачку Дисову награду. Добитник сте и многих међународних књижевних признања. Колико су награде важне као подстицај за стваралаштво?
– Сада добијам награде за животно дело, „Десанка Максимовић“, „Златна књига“, наравно, најдража ми је Дисова награда за допринос поезији. Признања су ми била много важна кад сам био млађи. Сматрам да награде треба давати младим људима који тек ступају на сцену. Имамо пуно талентованих писаца и песника. Ја сам се у последње време више усмерио на иностранство, на објављивање мојих књига на другим језицима. Углавном објављујем у Пољској, више него у Србији, зато што имам одличног преводиоца који шири моју поезију и моје књиге.
АУТОР МОНОГРАФИЈА О СЛИКАРИМА
Поред тога што сте један од најпревођенијих савремених српских песника, пишете и есеје и романе. Ликовни сте критичар, аутор бројних монографија о сликарима, а написали сте и на стотине каталога ликовних изложби…
– Написао сам више од 20 монографија наших познатих сликара, између осталог, и за вашег суграђанина Плазинића. Сјајна монографија, дивно изгледа, луксузно.
СУОЧАВАЊЕ СА СОБОМ И ПРЕДАЈА ТАЈНЕ ПАПИРУ
Осим што сте признати песник, и директор сте Народне библиотеке Пожега, где сте и рођени. Како у време савремених технологија мотовисати младе да више читају књиге, посебно, поезију?
– То је јако тешко. Али, има младих људи који долазе у Библиотеку, читају књиге, има и оних који читају и поезију. Ја не знам ко није читао поезију. Млади људи се увек у једном тренутку суоче сами са собом и предају своје тајне папиру. Наравно, дигитална апокалипса је пуно утицала да се промене и наша чула. Али, без обзира на све то млади људи и даље пишу поезију.
ЧОВЕК ПИШЕ ОНО ШТО ЖИВИ
Шта бисте саветовали младима који воле да пишу? Како сте Ви почели да пишете?
– Само да живе и да читају што више књига, само спој животног искуства и културног капитала може нешто велико да донесе у поезији. Не може да се пише поезија ако нисте прочитали неке значајне књиге светске књижевности, а с друге стране, не може да се пише ако не живите. Ако сте само књишки песник, онда то није то. Поезија мора да буде животна, да пулсира животом, живитним темама. Човек пише оно што живи, нема неке велике мудрости.
Током књижевне вечери Драган Јовановић Данилов је читао и неке од својих песама. Прво је прочитао песму „Баке“, а потом су уследиле: „Средовечни велеградски пацов“, „Девојке у лаким памучним хаљинама“, „Анђео“, „Брат“ и „Ноктурно за девојку која само што није заспала“.
– Свака песма, наравно, има неки подстицај да настане. Кад смо били мали, наши родитељи су радили у фабрикама, у заводима, моји родитељи су били просветни радници, и нас су чувале баке. Ја сам после 50 година написао песму „Баке“… „Живео сам у великом женском племену, баку сам највише волео зато што никада није читала Дантеа, бака је само…“.
Поетско-музичко вече увеличали су Вера Јовановић, ученица Музичке школе и Александар Вујичић својим извођењем на класичној гитари. Програм је водила библиотекарка Тања Вуковић.
Н. Р.
„ЧУДО ЈЕ НАЈЧЕШЋЕ ТАКО БЛИЗУ“
– Песник Данилов се, према мишљењу појединих критичара, у српској књижевности истакао опредељењем за естетску вредност, као и способношћу да ствара чулно богате призоре. Током времена његова поезија се развијала, обухватајући снажне веристичке елементе и певање у коме се огледа и раније поверење у свет и лепоту, али и интензивнији тонови егзистенцијалне неизвесности – нагласила је библиотекарка Тања Вуковић, која је водила разговор са песником.
Вуковић је током програма истакла да се Даниловљева дела доживљавају и као тежња ка целовитости, кретање између супротности: женског и мушког, паганског и хришћанског, искуственог и тренутка инспирације.
– Песник придаје значај и статичним моментима и избегава директна значења, јер као песник верује да је суштина неухватљива и често неприметна, те да је „чудо најчешће тако близу”… Његов разноврсни песнички, прозни и есејистички рад, као и критике о ликовној уметности, обележили су савремену домаћу књижевну и уметничку сцену, а његова поезија добила је критичку рецепцију на више језика и заступљена је у бројним иностраним антологијама – рекла је, између осталог, Тања Вуковић.
ПОЕЗИЈА, ЗАПРАВО, ЈЕСТЕ МУЗИКА
– Поезија и музика у људском гласу имају нешто додирујуће, нешто што нас дотиче и спаја, или не дотиче и раздваја. Више ме узбуђује људски глас него инструмент, па макар тај инструмент био и виолончело, које је најближе људском гласу и које највише може човека да дотакне. Поезија, заправо, јесте музика. Људи који су дошли да слушају песника како чита песме, као да су дошли на концерт. Кад се говори поезија, то је као кад се пева. У поезији је јако битан људски глас, поготову данас, јер поезија живи у малим, езотеричним круговима. Поезија је најбољи део српске културе, не само српске књижевности – нагласио је Драган Јовановић Данилов на књижевној вечери.
