БРАНКИЦА ЈАНКОВИЋ, ДОСКОРАШЊА ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ: „ЗАШТИТА ЉУДСКИХ ПРАВА ЈЕ СВАКОДНЕВНИ ИМПЕРАТИВ И ЗАДАТАК“
„Нису довољне само строге казне, потребна је гласна осуда насиља на сваком кораку – насилник је тај који једини треба да осећа стид и срам. Наш систем вредности мора бити тај који врло јасно показује шта се вреднује, шта се толерише, а шта не. Зато истичем да су нам потребни мушкарци, као савезници, који ће и гласније о женама говорити као једнако вредним, људским бићима којима нико нема право да ограничава слободу, контролише кретање, уништава и одузима живот. О томе, наравно, морамо учити девојчице и дечаке, већ од обданишта, јер после ће бити касно“.
Ово је, између осталог, рекла Бранкица Јанковић, доскорашња повереница за заштиту равноправности, у интервјуу за „Чачански глас“. За наш лист говорила је и о најчешћим притужбама грађана, побољшању положаја жена на селу, њиховом достојанственом старењу, како да смањимо насиље над женама, чему би требало да учимо децу…
ЗАЈЕДНО МОРАМО УЛОЖИТИ ЈОШ МНОГО ТРУДА И РАДА
Пред крај Вашег другог мандата, као повереница Србије за заштиту равноправности, добили сте међународну награду „Justitia Awards 2025“, у категорији „Међународни лидери / Награда за животно дело“. Ово је велико признање за Ваше ангажовање у борби против дискриминације и за равноправност и једнакост свих грађана Србије. Колико смо за десет година напредовали као друштво, када је реч о једнакости, основним људским правима и толеранцији?
– Два корака напред, па један назад – утисак ми је да тако напредујемо, делећи судбину остатка Европе. Ово комплексно време које живимо, показује да једном досегнути ниво права није загарантован. Нема ни универзалног рецепта који се може свуда применити – да је тако, одавно бисмо сви преписивали, па би и многи системи изгледали другачије. Заштита људских права, унапређење равноправности и борба против дискриминације је посао који се никада не завршава. То је свакодневни императив и задатак у сваком демократском друштву.
Поменута „Justitia Awards“ јесте признање за мој лични рад, али је и потврда дугогодишњег рада институције Повереника за заштиту равноправности и мог тима, посвећених и истрајних људи, и похвала мојој земљи. Чињеница је да смо успели да направимо значајне помаке, посебно у законодавном оквиру. Захваљујући стотинама препорука и иницијатива, унапредили смо квалитет живота многих грађана. Иза нас су хиљаде решених индивидуалних случајева различитих облика дискриминације.
Међутим, и даље је много дискриминације, пре свега, жена, младих, старијих, сиромашних и болесних, али и претњи и отпуштања због чланства у политичким и синдикалним организацијама, или због политичких убеђења. Оно што је добро – више нико озбиљан и релевантан не негира постојање дискриминације. Волела бих да се неке лоше праксе много брже могу искоренити, јер дискриминација подрива темеље сваког друштва, урушава поверење у институције, искључује и обесправљује,слама често и оне најјаче међу нама, поларизује друштво, ствара страх од другог и другачијег, руши веру у правду и правичност и наду да је могућ бољи живот.
Са којим изазовима сте се сусретали на почетку Вашег првог мандата, 2015. године, а због којих притужби су се грађани најчешће обраћали током 2025, последње године Вашег другог мандата?
– Много тога се променило. Сада ми сви изазови те 2015. године и наредних пет делују лагани као перо, иако није ништа ишло глатко. Свет није исти након пандемије Ковид-19, а много тога се и код нас променило после трагедија у „Рибникару“, Дубони и Малом Орашју, и Новом Саду. Живимо у време без преседана, које нас ставља пред бројне изазове, а у кризна времена некако су по правилу људска права прва на удару. За десет година, можда се није променило то што не можете да се ослањате много на структуре моћи ако хоћете да мењате ствари на боље и унапређујете квалитет живота свих грађана. Стално их морате подсећати да су они ту због грађана, а не грађани због њих и да је поправљање лошег или побољшање недовољно доброг услов општег напретка.
Грађане највише мучи неправда, а када је реч о дискриминацији, најчешће пријављу ону по основу пола, инвалидитета, година, здравственог стања, националне припадности, и у последње време политичких убеђења и чланства у политичким, синдикалним и другим организацијама. А немам дилему да је данас најтеже људима слабог имовног стања и угроженог здравља, али се дискриминација по ова два основа ређе препознаје, па самим тим и пријављује – из незнања, страха, недовољне оснажености, ограниченог приступа институцијама, скромној бесплатној правној помоћи. Морамо још много заједничког труда и рада уложити да побољшамо квалитет живота и адекватно одговоримо на потребе наших грађана и грађанки који су у већем ризику од дискриминације и социјалне искључености.
ОСНАЖИВАЊЕ ЖЕНА НА СЕЛУ И ЗАЛАГАЊЕ ЗА ДОСТОЈАНСТВЕНО СТАРЕЊЕ
Велику пажњу сте посветили пројектима економског оснаживања жена на селу и за њихов равноправан положај у друштву. Поред економског оснаживања, шта је још важно за побољшање положаја жена у руралним подручјима?
– Положај жена у руралним подручјима дуго није био тема и као да се подразумевало да он мора бити нужно тежак. Због тога смо покренули бројна питања и трудила сам се да са својим тимом одговорим на суштинске потребе, да будем присутна широм Србије и пажљиво слушам шта жене и девојке са села говоре. Само једним пројектом „Оснаживање жена у руралним подручјима Србије за препознавање и реаговање на дискриминацију и насиље“, који смо спроводили са „Un Women“ уз подршку Амбасаде Краљевине Норвешке, показали смо да постоји потенцијал да се направи трајна промена. Када оснажимо и образујемо жене и девојчице са села, ми заправо оснажујемо читаве заједнице и побољшавамо шансе да се развијају уместо да нестају. Зато је неопходно наставити са адекватним мерама подршке, побољшати инфраструктуру, социјалну и здравствену заштиту сеоском становништву, подстицати запошљавање и женско предузетништво и радити на ефикаснијем спречавању родно заснованог насиља и дискриминације.
Положај жена на селу је комплекснији и другачији, него што је био у време мог одрастања на селу. Разлога је више, о чему бисмо могли исписати странице. Важно је, ипак, нагласити да жене на селу не представљају хомогену групу, тако да ни њихове потребе и проблеми нису исти. И даље имамо велики број жена које су изван система пензијског, социјалног и здравственог осигурања. Иако раде „од јутра до сутра“ – углавном у неплаћеним кућним пословима и раду на њиви, многе не остварују права по основу рада. Због тога сам, а потпуно уверена да је здравље људи најбитније, приликом доношења Закона о родној равноправности истакла да је његов велики допринос управо одредба која омогућава здравствено осигурање женама које то право не остварују ни по једном другом основу. И ту се најчешће ради о женама, домаћицама и пољопривредницама у селима. Међутим, примена те одредбе у пракси још није омогућена, на потезу су ресорни министри. Нажалост, и прича о закону је добила своју потпуно другу конотацију и отишла тамо где никоме не може помоћи, па ни онима који тај закон оспоравају.
Током Вашег деценијског рада, бављења темама родне равноправности, посебно сте се залагали и за права старијих жена и њихово достојанствено старење. Да ли смо и колико свесни да је реч о корисним чланицама друштва?
– Нисмо свесни у правом смислу те речи. Често подразумевамо њихову помоћ и подршку, а много чешће од журбе да завршимо свакодневне послове заборавимо на баш оне које су нас извеле на пут, не размишљајући о томе да и ми сами постајемо старији. Не видимо ни старе у свом окружењу, а камоли оне у забаченим селима који немају коме да кажу „добар дан“. Многи од њих се мире са тим и сматрају да је то улога коју им је друштво доделило. Наравно, у зависности од различитих фактора, као што су здравствено и имовинско стање, место становања, брачни и породични статус или ниво образовања, варира и степен изложености дискриминацији. Најугроженији су стари који живе сами у удаљеним подручјима, поготово жене, који имају ниске или никакве приходе и којима нема ко да помогне. То доводи до тога да се осећају усамљено, искључено, да су на терету, заборављени или одбачени.
На тржишту рада, на пример, у посебно неповољном положају се налазе младе жене и оне од 50 година, јер и пракса каже да су многи склони прераном „отписивању“ жена и то не само оних које су на заласку каријере, већ и много раније. Међутим, долази полако до промене, јер више нико неће имати тај луксуз да се одрекне ниједног човека/жене, јер наше друштво, баш као и многа европска, убрзано стари. Старији грађани и грађанке драгоцен су резервоар знања и искуства. Уосталом, „силвер“ или „евергрин“ економија важан је део развоја друштава и платформа за разбијање предрасуда и дискриминације старијих. Као нашу велику предност видим, пре свега, то што су поштовање старијих и односи солидарности део нашег културног идентитета. Наш ПИО фонд и здравствени систем су базирани управо на принципу међусобне солидарности.
БИТИ РАЗЛИЧИТ, НЕ ЗНАЧИ БИТИ МАЊЕ ЧОВЕК
Када је реч о заштити и превенцији, чему би требало да учимо децу у породици и школама?
– Не смемо, на пример, дозволити да девојчице одрастају уз уверење да је њихова главна улога да служе мушкарцу, а с друге, не смемо учити дечаке да је њихово право да поседују жене и да су због свог пола привилеговани у било чему. Генерације које долазе морамо учити да је равноправност највиша вредност и најважнија за правду, да је родно засновано насиље тежак облик кршења људских права, а да бити сиромашан, да бити различит – не значи бити мање човек. Генерације које долазе морамо учити и томе да особе са инвалидитетом имају иста права и потребе као и сви други, да су наши најстарији суграђани извор знања и искуства, а не терет и сметња, да се слободом говора не може правдати говор мржње, увреде и понижавања, а да политички неистомишљеници нису државни непријетељи, већ управо то – неистомишљеници.
Или, да парафразирам оно што сам пре извесног време за „Чачански глас“ изјавила – морамо вратити поштовање, поверење, солидарност, али и стид и одговорност у нашу свакодневицу. Морамо да вреднујемо знање и рад, да покажемо разумевање, емпатију и бригу за оне чланове друштва који су другачији или су у мањини, нарочито за оне којима је потребна наша подршка. Једно друштво је јако онолико колико су јаки његови најслабији грађани, не они најмоћнији. У том духу треба да васпитавамо нашу децу, да буду боља од нас.
Како видимо, наш систем образовања је, упркос свим манама, доста добар и о томе сведоче знања и успеси наших студената која се обилато користе како у нашој, тако и у држвама у које су отишли. Данашње генерације нису ни себичне, ни равнодушне, ни површне. Млади људи се боре за једнакост и правичност. Њихова визија будућности подразумева поштовање права и слобода сваког човека, како у нашој држави, тако и у Европи и свуда у свету.
Колико су важни медији и која је њихова улога у борби против дискриминације?
– Добро знамо да оно што се није појавило у медијима, често као да се није ни десило, и зато су медији и важан партнер у борби против дискриминације. Захваљујући медијима много пута смо упозоравали на дискриминаторно понашање и спречавали да се слично понови, новинари су нам указивали на одређене проблеме са којима се појединци или друштвене групе суочавају, а потом смо реаговали и успевали да отклонимо проблем.
Професионални и слободни медији, они који ни под притиском дневних рокова, кликтабилних наслова и „великих“ тема не запостављају приче „обичних“ људи, потребни су нам као „хлеб насушни“. Такви медији су, уз организације цивилног друштва, кисеоник и есенција демократије.
ЖРТВИ СЕ МОРА ВЕРОВАТИ
Шта друштво мора да уради како бисмо смањили насиље над женама? Која је Ваша порука, када је реч о равноправности и сигурности жена?
– Потребан нам је раскид са културом која је постала прилично толерантна на насиље, у којој се вреднује понашање које подразумева снагу, агресивност у комуникацији, сексизам, па и сексуално узнемиравање, од непримерених шала и коментара, до релативизације и оправдавања насиља. Прилично сам уморна, и знам да нисам једина, од лажних моралних вредности које промовишу они који се ни сами тих лажних вредности не придржавају. Знате те чуваре породичних вредности, јаких на речима под рефлекторима, којих се у њиховим домовима жене и деца плаше, страхују од сваког њиховог мига, а у екстремним случајевима и за своју безбедност и живот.
Као друштва морамо урадити још много како бисмо уклонили не само видљиве, већ и све невидљиве „пукотине“ у системима. Пре свега, потребно је да систем заштите и превенције буде у потпуности оријентисан на жртву и њене потребе. Жена која је претрпела насиље и одлучила да га пријави, преживела је трауму за цео живот, она је и даље уплашена од насилника, осећа несигурност и често нема ни минимум средстава за самосталан, иоле пристојан живот. Жртви се мора веровати, нико не долази да пријави насиље из досаде. И није на жртви да објашњава, већ на друштву да слуша и подржава. Насиље над женама није ствар ни ангажованог појединца, нити једног ресора или службе, овде мора постојати апсолутна интерсекторска комуникација, размена информација, усклађеност и ефикасност, јер само тако систем може пружити адекватну и правовремену подршку жртви, без пребацивања одговорности на неког другог.
Н. Р.
Фото: Архива Бранкице Јанковић
