Испети се на планине високе скоро четири хиљаде метара и гледати са врхова Средње Америке пространства океана за већину људи делује као недостижан сан. За неке и „узалудна работа“! Јер, треба се прво „вратити“ уназад за шест-седам сати, и то после скоро целодневног авионског лета, а онда и пењати се до врхова по врелини или киши. И све то још платити! Али, за Сању Радуловић планинарење је задовољство непроценљиве вредности. У децембру је у своју веома богату планинарску бележницу уписала још два врха – Бару (3.474 мнв) у Панами и Серо Чирипо (3.820 мнв) у Костарики. Стазе до оба врха великим делом иду кроз прашуму, па је, осим висине, требало савладати велику влажност и врућину (дневна темпаратура била је преко 35 степени), а уз то, бити стално на опрезу због опасности од дивљих животиња, посебно змија…
Будући да је за 10 година активног високогорства освојила и дупло веће и захтевније висине, педесетогодишњој Сањи Радуловић из Милићеваца највише тачке Панаме и Костарике деловале су скоро као авантуристичка „лаганица“! Или мало јачи тренинг! Док није схватила да ће јој за дуге стазе до ових врхова требати спартанска издржљивост! Посебно за Серо Чирипо (Cerro Chirripó), до кога се пешачи више од двадесет километара у једном правцу. Истина, за ове податке сазнала је тек када је почела да пакује ранчеве за прекоокеанско путовање, каже Сања кроз смех. А вратила се препуна утисака.
ПАНАМА – ЗЕМЉА ВЕЛИКИХ СУПРОТНОСТИ
Прва дестинација за петоро планинара из Србије, Македоније и Хрватске, међу којима је Сања била једина жена, био је Панама Сити. Прво што је уочила је да је град, изграђен великим делом у искрченој прашуми, уочљиво подељен на три дела.
– Са једне стране, огромни небодери, раскош и ужурбаност у пословно-трговинској четврти. У старом делу су луксузне куће из доба шпанске колонијалне власти. А две трећине града чине фавеле са трошним, влажним кућама. На пијацама је углавном воће, и безброј врста рибе! Свуда уз обалу могу се видети мали рибарски чамци. Аутобуси су као из вестерн филмова. Били смо и на Панамском каналу, њиховој главној атракција, од кога имају највеће приходе. Али, на сваком кораку је видно раслојавање! Уз пут се могу видети надничари који раде на плантажама кафе, за које се користи сваки педаљ земље, чак и на висинама – преноси Сања своје утиске.
Занимљиво је да се у самом центру града уздиже брдо, где се човек осећа као да је у самој џунгли. Ту се могу видети њихови карактеристични мајмуни „лењивци“, приповеда она и истиче да су добили упозорење да има много змија, чак да је до 2.500 хиљаде метара у том појасу највећа концентрација отровница.
– Зато се на врх углавном иде са локалним водичима. Ми смо ишли сами, али морали смо баш бити на сталном опрезу, и у Панами и Костарики. Кренули смо из једног домородачког места у три сата после поноћи… Сам успон није био много тежак, око 12 километара у једном правцу. Иде се макадамским путем, прво кроз густу тропску шуму, а онда преко савана. И поред врућине морали смо да носимо јакне, како бисмо се заштитили од комараца који могу бити преносиоци маларије. Чак су нам на граници са Костариком радили анализу крви – описује Сања.
КОСТАРИКА – ДРУГИ СВЕТ
Потпуно другу слику видела је у суседној Костарики. Одушевљена је широким пешчаним плажама на самом Пацифику, где се звог огромних таласа окупљају сурфери из целог света. Људи су опуштени, пријатни, што није чудно јер је Костарика међу најбогатијим земљама Латинске Америке, а по многим истраживањима тамошњи народ је међу насрећнијим на планети. Ова земља већ дуго нема војску, а према речима саговорнице готово да се нигде не могу видети униформисани полицајци. Карактеристично је да су хостели, или како их зову куће-колибри, покривене лимом и из далека делују веома скромно. Али, каже Сања, унутра је све лепо и са стилом уређено. У селу где су били смештени пре поласка на врх, људи су им се срдачно јављали на сваком кораку.
– Кренули смо на врх у поноћ, уз упозорење ренџера да се никако не хватамо за гране, лијане, јер све може бити и змија. И та стаза је добро уређена, али због високе влажности ишли смо лагано. Успон је константан, а имали смо висинску разлику од око 2.800 метара. Око 11 сати смо били на врху. Проценила сам да могу сама назад, што није било баш паметно јер си у срцу џунгле! У руци сам имала само штап, без пиштаљке коју сви носе због леопарда! Срећом, прошла сам без тих сусрета. Истина, последња два километара ни слона не бих видела, јер сам журила да стигнем пре мрака због комараца. Али, пред сам крај ме ухватила киша, карактеристична за поподне. Била сам сва блатњава, мокра и после 42 километра баш уморна. Али, вредело је! – признаје она.
Посебно је била инпресионирана егзотичним биљем и цвећем у дивљини у обе државе. Предивне беле кале расту у потоцима, а све што ми гајимо као украсно у саксијама, у овим земљама је расуто на литицама и поред тешко проходних путева.
На ово планинарење кренула је баш као „туриста“. Није имала времена за веће припреме. Довољан ј је био Каблар, а за издржљивост није бринула. Има добру кондицију, јер су јој свакоднедневна „вежба“ пољопривреда и 100 грла стоке у шталама. У шали каже да су јој то једини сигурни спонзори за задовољство путовања и планинарења.
Весна Тртовић
Фото: из албума саговорнице
ШУМЕ, ШУМЕ, ШУМЕ…
Врх Панаме Бару је активни старовулкан. Познат је и по томе што се са њега, због ускоће Панамске превлаке, по јасном дану могу видети два океана – Тихи и Атлантски. Према неким изворима реч Панама значи обиље рибе, дрвећа и лептира. Мада шуме покривају око 40 одсто територије, површина под шумом је у последњем веку смањена за више од 50 одсто.
Са друге стране, Костарика је прва тропска земља која је зауставила крчење шума. У овој земљи живи и око 100.000 домородаца, који се још отимају цивилизацији. Мада се могу срести и у градовима, каже Сања Радуловић, али махом свуда иду породично и без комуникације, чак и са локалним становништвом.
ХИМАЛАЈИ НА ЈЕСЕН
Сања Радуловић, планинарка ПД „Каблар“, до сада је освојила многе врхове на готово свим континентима – Мон Блан (4.807), Елбрус (5.642), Виникунка (5.150), Ел Мисти (5.822) и Чачани (6.075) на Андима у Перуу, Килиманџаро, Доломите у Италији, Глосглокнер и Монте Роса на Алпима, Арарат у Турској, Охос дел Саладо (6.893), највиши вулкан на свету и Сан Франциско (6.016) на чилеанској страни Анда, Казбек (5.033), један од највећих на Кавказу и Арагац (4.095), највишу тачку Јерменије, Аконкагву (6.962)… Била је себи обећала да ће за 50. рођендан и деценију високогорства освојити сурови Лењин (7.134), врх Памира у Киргистану. Због техничких разлога то неће моћи ове године. Али, нада се, стићи ће можда већ у октобру до неког од „мањих“ врхова Хималаја! Ништа мање него скоро 7.200 метара!
