Настрадао је у саобраћајној несрећи у Самаилама, у повратку са мостарског ратишта. Ишао је са ратним друговима да врате оружје. Претходно је прошао поред своје куће, успут се, на кратко, јавио родбини и комшијама, али није могао да сврати… Страдао је на ратном задатку и, као многи хероји и жртве сукоба у бившој Југославији деведесетих година, добио је трајно обележје у свом родном крају.
Као резервиста, Миладин Кузмановић се одмах одазвао на позив на мобилизацију. Отишао је 14. октобра 1991. године, дан, два после женидбе његовог брата од стрица. Био је девер на тој свадби. Пре Мостара, Миладинова јединица једно време је била и на Каловнику.
– Од када је отишао, ниједном није долазио на одсуство. Вратио се 3. децембра 1991. Требало је да његови ратни другови раздуже оружје у Мрсаћу. Миладин се раније раздужио и хтео је у повратку да сврати кући. Али, како су нам испричали његови другови, капетан му то није дозволио. Тражио је да сви врате оружје. Ми тог капетана никада нисмо видели, не знамо ни ко је тај човек. Кажу и комшије да се јавио, када су били код бране у Парменцу и наставили су даље… У Мрсаћу нису имали организован превоз. Њих петорица су сели у ауто са једним другом, био је хладан дан и у Самаилама су доживели саобраћајну несрећу. Његов ратни друг Радован Николић из Кулиноваца настрадао је на лицу места, а Миладин није издржао до болнице. Тада су нам доктори рекли да му је страдала плућна артерија – прича Ивана Кузмановић, Миладинова мајка.
Њеном сину за незаборав, Савез ратних ветерана Моравичког округа подигао је спомен-плочу на згради Месне заједнице Парменац. Исто обележје недавно је откривено и Радовану Николићу у Кулиновцима.
Миладин Кузмановић, пријатељима и родбини познатији по надимку Лачо, рођен је у Дљину. Када му је било шест година, његов отац Радољуб, мајка Ивана и сестра Рада, доселили су се у Парменац. Миладин је завршио Основну школу „Ратко Митровић“, две године усмереног образовања у Техничкој и Машинско-саобраћајну школу. Служио је војску у Хрватској и тада је добио признање као најбољи стрелац. Пре погибије, Миладин је радио у предузећу „Ратко Митровић“ Јелен До, као машиниста.
Поред људских вредности, родбини и пријатељима остао у сећању и као човек који је много тога умео и знао да ради.
– Био је тих, миран, поштен, омиљен у друштву и изнад свега страствени роболовац. Сви смо га знали као таквог – каже Радош Кузмановић, Миладинов брат од стрица.
– Миладин и ја смо заједно одрастали у Парменцу. Играли смо фудбал, кошарку, фолклор. Био је велики пријатељ. Када смо учили у Техничкој школи, ишли смо у Вучковицу на бојево гађање. Био је то обавезан део из предмета одбрана и заштита. Миладин је постигао најбољи резултат. Већа тада се показао као врстан стрелац. С обзиром на његове способности, не чуди да је мобилисан, када су почели сукоби у бившој Југославији. Хвала Ратним ветеранима који су и Миладину поставили спомен-плочу. Остаје да се младе генерације сећају јунака који је у 25. години дао живот за Србију и српски народ – напоменуо је Милољуб Мишец Петровић, Миладинов друг из школске клупе и председник Месне заједнице Парменац.
Радош и Милољуб потврђују и речи Иване Кузмановић о томе какав је Миладин био – добро дете, добар младић, узоран син. Не памти ни она да се са неким посвађао или да је некога увредио.
– Радио је три године. Прими плату, донесе нам обрачун и паре да бисмо му дали колико му је потребно. Касније, када је примао преко рачуна, каже нам колика је сума и да подигнемо новац, ако нам треба. Много тога је знао да ради. Био је добар комшија, пријатељ. Често сам ових година пребирала по сећањима, не могу да се сетим да се неко пожалио на њега. Када сретнемо његове колеге, кажу нам да га нису заборавили. Још увек чувају неке ситнице које им је поклањао. Једино, није завршио високе школе, што сам прижељкивала. То сам му понекад замерала… Надам се да ће га Господ населити у рај, такав је био рајска душа. Да трагедија буде већа, умрла нам је ћерка пре 11 година. Од ње су нам остала два унука и четворо праунучади. Миладин није стигао да се ожени, отишао је млад. Имао је девојке, другарице. Још увек смо у контакту са његовом другарицом која ради у Телекому. Чим је позовемо, одмах нам изађе у сусрет. Не морам да јој поменем име, препознаће се она – каже Ивана Кузмановић.
Она и Радош Кузмановић захвалили су, у име породице, Ратним ветеранима који су сачували сећање на њиховог Миладина. Спомен-плочу на згради Месне заједнице Парменац недавно су открили Миладинов отац Радољуб и Радосав Рајко Калезић, председник Савеза ратних ветерана Моравичког округа. Осим породице и ветерана, венце су положили чланови СУБНОР-а Чачак. Миладинову спомен-плочу освештао је свештеник Радоња Мирковић.
– До сада смо поставили 15 спомен-плоча, две у Драгачеву. Из Чачка су у ратовима деведесетих у бившој Југославији настрадала 43 борца. Намеравамо да свима подигнемо спомен-обележја. Надам се да ћемо успети. До сада смо неколико пута тражили помоћ од овдашњих привредника, нико нам није изашао у сусрет, осим Фабрике „Милан Благојевић“ Лучани. Надамо се да ће нам Град Чачак и општине Моравичког округа помоћи да би сви хероји добили обележја која заслужују – каже Рајко Калезић, председник Савеза ратних ветерана.
Средства за спомен-плоче, које су до сада поставили, Ратни ветерани су добили од Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
