ПРЕДСТАВЉЕНА ДОКУМЕНТАРНА ЕМИСИЈА „ДИСОВ ПОКРОВ ПЛАВИ” АУТОРА ЈЕЛЕНЕ БОЖОВИЋ
„Ја нисам слутио, отаџбино драга,
После сна дубоког, да чека спокојно
Звона на јутрење да устане снага,
Заспали духови и царство покојно.”
(„Звона на јутрење”, Владислав Петковић Дис)
Дан примирја у Првом светском рату Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” обележила је представљањем документарне емисије „Дисов покров плави” у оквиру серијала „Родославци” који се приказује на РТС-у. Аутор емисије Јелена Божовић имала је прилику да у среду, 12. новембра у Великој сали Градске библиотеке буде гост библиотекарима др Мирку Дрманцу и Оливери Недељковић. Истраживачки рад историчара др Дрманца, али и читава емисија новинара Божовић уприличени су да би расветелели место могућег починка једног од највећих песника модерне у српској књижевности. Чачанска публика је симболично, под кровом институције која је понела Дисово име, могла да се опомене истакнутих стихова Дисове песме „Звона на јутрење”.
У оквиру овогодишње манифестације „Дани српства на Крфу”, када је уприличено снимање емисије „Дисов покров плави”, посета грчком острву Отони била је откровење за саговорнике и сараднике Јелене Божовић. Гроб „пет српских хероја”, како је на њему и написано, налази се на малом усамљеном острву усред Јонског мора, у порти цркве Свете Петке, на имању једне грчке породице. Аутор и учесници емисије били су на истом задатку – одали су почаст присуством парастосу страдалницима и стварали су својеврсни документарни филм као нерукотворени споменик.
ПУТ ДО „ПОКРОВА ПЛАВОГ”
Пут до реализације емисије био је комплексан и утолико одговоран јер су реализатори одговарали на питања сусрета историје, поезије, живота, родољубља, страдања… О наведеном сведочи новинар Јелена Божовић.
‒ Имали смо срећу да будемо на месту где је, вероватно, сванула последња зора Владислава Петковића Диса, и то захваљујући Мирку из чачанске Градске библиотеке, његовом упорном раду и истраживању. Исто тако, тамо смо доспели захваљујући Друштву грчко-српског пријатељства и Православном спортском удружењу „Света Србија”, који су нас и одвели на то место на Јонском мору, где се претпоставља да је потонула лађа „Италија”, пароброд на којем је Дис био. Од Мирка је кренула прича јер тај део, тај детаљ је заиста био непознат, а онда су људи који су заинтересовани за судбину наших хероја, а поготово за нашег великог песника, кренули да истражују даље. Владимир Гвозденовић у емисији о томе и приповеда као сведок.
Симболичан назив, делимично проткан речима Дисових „Утопљених душа” аутор емисије објашњава кроз утиске о посећеном месту на усамљеном острвцету Јонског мора.
‒ Зашто „Дисов покров плави”? То је био тренутак инспирације у коме су се спојили све оно што је његова поезија како сам је ја доживела… Из неких тмина и неких дубина у које пада читав свој живот, а испоставило се да је, заиста, његов покров плави био у том Јонском мору. Највероватније је да је он један од пет страдалника чија тела почивају у том гробу на острву Отони. Све и да није то тако, сасвим сигурно смо били близу места где је он завршио свој живот – објаснила је Божовић.
ТОПЛИНА И РОДОЉУБЉЕ – ЧУВАРИ ХУМКИ
Освестити место где је могућ и починак нечији представља један вид сусрета живота са самом смрћу, отуда се наметнуло и питање аутору емисије шта сматра најупечатљивијим утиском који може једном Србину, родољубу, да значи.
‒ Мислим да то треба да буде још један међаш, место где ће сви они и после нас имати прилику да дођу. Заиста људи морају да осете то, да препознају, одају поштовање, запале свећу и тим својим прецима. Не верујем да има куће у Србији у којој нема неког да није остао на бојиштима Првог светског рата. Многи од наших сродника су чак и били на Крфу, сматрам да то млађе генерације треба да осете, да прођу Крфом, да то доживе… То су ствари које су део нашег идентитета, чега не смемо да се одрекнемо и што треба да преносимо другима. Што се мене тиче и колега са којима сам радила ову емисију, то је мени било најважније што сам понела. Тих дана када смо били на Крфу обележавани су „Дани српства”, свечаности су трајале неколико дана. Госпођа Елени, која је из породице којој припада имање са црквом Свете Петке, уз коју је гроб који се беспрекорно одржава свих ових деценија, после три вечери ми је пришла и рекла: „Јелена, ви сте диван народ. Много сте бољи од нас Грка!”. Изненађено сам је питала откуда то, зашто…, а она је навела да са толико племенитости и толико љубави водимо рачуна о својим прецима и одајемо им пошту и на овај начин. Лепо је ако тако мисли о нама, али ја желим да ми такви будемо – истакла је аутор.
У оквиру саме емисије, Жељко Поповић, председник Удружења српско-грчког пријатељства, истиче значај опомене на место које је као такво постало обележје чију вредност дуго као нација нисмо познавали.
„ДАЈТЕ ДА САДА НЕШТО УРАДИМО!”
Дисова
поезија је остала као заоставштина непроцењиве вредности у векове. Новинар
Божовић је, водећи дијалог са саговорницима, открила гледаоцима најважније
тачке у којима се завршава круг овоземаљског живота песника, али почиње трагање
за питањима које је
Дис, можда, визионарски бележио кроз стихове „Утопљених душа”: „Шири се покров
велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе.”
Исто место је и потреба да се будући нараштаји опомињу порекла како би били достојни потомци својих предака, што је Јелена Божовић и протумачила.
‒ Млади ако не разумеју, нису они криви. Ми старији смо криви, ја то тако схватам и заиста мислим да свако треба да учини све што може, што је до њега, што уме и што му је Бог дао. Важно је да ми урадимо оно што можемо да ови млађи науче оно што треба да науче. Мислим да се отворио нови простор за то. Знамо да претходне генерације у образовању им је некако Први светски рат, рекла бих, прескакан, али имамо прилику сада да то исправимо, дајте да сада урадимо нешто! Прошла сам читаву Албанију трагајући са српским гробљима, и то по списку проте Лазара Матијевића из 1926. године. Он је евидентирао сва гробља на којима су наши страдалници укопани током албанске Голготе. Ми смо пронашли само један гроб који су таковским саборцима подигли њихови другови, а тај споменик постоји у Тирани. Нашли смо један гроб у Скадру, где је сахрањено негде око 126 српских војника, али сахранили су их Аустроугари заједно са својим војницима. О том гробу брине аустроугарско Удружење „Црна ружа”. Нашег меморијала у Албанији нема, а знамо колико је српских душа тамо остало, али понављам ‒ хајде да урадимо нешто да буде другачије!
ДР ДРМАНАЦ О: „СЛАГАЛИЦИ СЕЋАЊА НАЦИОНАЛНОГ СЕНТИМЕНТА”
Почетком ове године, посредством Зорана Колунџије, власника и уредника Издавачке куће „Прометеј” историчар Дрманац објашњава да је посетио место могућег Дисовог починка и посетио. Већ четврт века постоје индиције да је један од њих и песник Дис. Др Дрманац наводи да су околности Дисове смрти и паралеле које се могу наћи у његовој поезији увек биле такве да се његов трагични крај посматрао кроз кармичку и метафизичку призму, него кроз стицај реалних историјских околности.
Уочи обележавања 100 година од смрти Владислава Петковића Диса 2017. спровео је истраживање које је имало за циљ да се установи шта је, заправо, историјска истина. Истраживач истиче да је значајну помоћ имао управо од наших Чачана: др Николе Баковића, који му је послао важне изводе из литературе која није доступна у Србији, као и германисте Милана Пртењака, који му је помогао у преводу више извора из Првог светског рата. Поред њих ту су и проф. др Предраг Марковић, др Звонимир Фајвогел, специјалиста за област историје поморства на Јадрану и др Владимир Ајхелбург, један од највећих ауторитета у свету за област подморничког ратовања у Првом светском рату.
‒ Када сам био на Крфу видео сам из прве руке да, исто као што су некада Срби из свих делова Србије, као браћа, стајали јединствено у одбрани Србије, тако и данас има велики број људи из Србије који деле национални сентимент и желе да пруже допринос да се сећање сачува, не тражећи ништа заузврат. Неко даје своју снагу да се меморијална места на Крфу очисте и уреде, неко вештину да се нешто поправи и догради, неко креативност да се чује и види српска култура и оснажи дух, Јелена Божовић, Оливера Недељковић и ја смо ту да приповедамо. У тој великој слагалици сећања за свакога има место. Та наша велика заједничка прошлост и национална култура на Крфу је нешто што сви треба да негујемо не због прошлости, већ због будућности – поручио је др Мирко Дрманац.
Уистину, Дис „Можда спава” покрај црквице на острву Отони. Изнад крсног знака хумке петорице страдалника лебди, вероватно, и његова душа поручујући сваком Србину намернику да се опомене порекла. Немо знамење крај Јонског мора отаџбину призива Дисовим стихом: „Да ми је да сам још једанпут тамо.”
Милица Матовић
