ИЗВОЗ СРПСКЕ РАКИЈЕ У ПРОШЛОЈ ГОДИНИ ЗАБЕЛЕЖИО РАСТ
ПРИОРИТЕТ – ОЧУВАЊЕ ДОСТИГНУТОГ КВАЛИТЕТА
У првих десет месеци 2025, према подацима Привредне коморе Србије, наши произвођачи су на друга тржишта пласирали за 30 одсто више ракије него у истом периоду 2024. године. Реч је о укупном извозу шљивовице, нашег омиљеног националног пића, у укупној вредности од 16,4 милиона евра. Истовремено, у разматраном временском периоду евидентирано је и значајно повећање броја дестилерија за производњу ракије и то са пређашњих 1.000 на око 1.300.
Др Бранко Поповић из чачанског Института за воћарство, један од врсних познавалаца технологије производње ракије веома заслужних за подизање квалитета овог алкохолног пића код нас и у свету, сматра да забележено повећање извоза нашег националног пића није толико импресивно, али је, у сваком случају, значајно, јер представља одраз великих напора да се наша шљивовица боље позиционира на светском тржишту. Он истовремено наглашава да би у наредном периоду требало више пажње посвети одржању постигнутог квалитета и његовом унапређивању, како не бисмо врло брзо девалвирали оно што је у тој области до сада постигнуто.
ПРОИЗВОДЊА РАКИЈЕ НИЈЕ КРАТКОРОЧАН ПОСАО
– Извоз ракије у првих десет месеци прошле године, у вредности од око 15 милиона долара, није ни изблиза толико добар у поређењу са потенцијалима које Србија има када је реч о производњи шљиве. Ако све то упоредимо са великим произвођачима јаких алкохолних пића у свету, попут Француске која годишње извезе коњака у вредности од пет милијарди евра, а исто толико, па чак и више остварују Шкоти од извоза вискија, сасвим је јасно да су та средства већа од износа годишњег извоза целокупне српске пољопривреде и прехрамбене индустрије. Због тога истичем да је наш извоз ракије тек кап у мору, али нас, ипак, радује што смо остварили одређени помак. Деведесетих и двехиљадитих година, када готово у нашој земљи и није било озбиљнијих произвођача ракије који би могли да обезбеде неке значајније количине овог пића, дошло је до застоја у извозу, за разлику од периода када је постојала велика индустрија алкохолних пића у бившој Југославији са бројним фирмама које су извозиле своје ракије у иностранство, пре свега, шљивовицу. Нажалост, то није дуго потрајало, првенствено због наше старе бољке да кад уочимо шансу, ми по сваку цену желимо да што већу количину робе у рекордном року убацимо на тржиште и то претежно бива науштрб квалитета, због чега су својевремено враћани читави контигенти овог пића. Било нам је потребно четврт века, па чак и 30 година, да се поново успостави неки критеријум за производњу висококвалитетне шљивовице и сада када је то постигнуто, сасвим је сигурно да још увек има произвођача који ће пошто-пото желети да дођу до брже зараде, али треба да знају да производња ракије није неки краткорочан посао да би та њихова замисао била могућа. Има назнака да је почео помало да се урушава квалитет шљивовице, што представља велику опасност за будућност ове врсте производње – објашњава Поповић, посебно наглашавајући да ће у наредних десетак до 15 година држава морати да се мало више побрине за бољу контролу квалитета ракије, како би се спречило да се неким пречицама долази до производа који ће се декларисати на погрешан начин и како не бисмо, као осамдесетих година прошлог века, поново дошли у ситуацију да нам се враћају поједини контигенти ракије и стопира извоз.
Производња ракија је вишегенерацијски посао, нарочито оних које захтевају дуго старење, односно сазревање у храстовим бурадима, где се добијају специфична сензорна својства. Поповић наводи да је добар квалитет наше шљивовице заснован на нашим старим аутохтоним сортама шљиве, за које је Институт за воћарство развио протокол да се сачувају за будуће генерације, као и на сортама које су створене у овој научно-истраживачкој организацији, пре свега, „чачанске родне“, „чачанске лепотице“ и „ваљевке“, које су носиоци врхунског квалитета, мириса и укуса наше шљивовице, односно, оних основних дестилата пре стављања у дрвену бурад, и чији су мириси врло компатибилни са мирисима који настају током старења ракије.
ЗАШТО СУ ХРАСТОВА БУРАД НАЈБОЉА ЗА САЗРЕВАЊЕ РАКИЈЕ?
Када је реч о газдовању шумама, у Француској се већ при сечи одређује какав ће бити ароматични склоп тих дестилата који се добијају из буради. За разлику од Француза, наши произвођачи буради немају ту могућност. Када неки произвођач ракије наручи већу количину буради од пинтера, догађа се да та бурад имају потпуно различите ароматичне профиле, што зависи од тога из ког дела наше земље потичу сировине за њихову израду. Због тога је изузетно важно да се и у Србији озбиљно газдује, нарочито храстовим шумама китњака, од којих се на нашем подручју израђују најбоља бурад за сазревање ракије. Наравно ту је и храст лужњак и то су једина два храста на нашем подручју од којих се могу направити бурад за добијање врхунског квалитета старих алкохолних пића, истиче наш саговорник:
– У свим озбиљним државама, које имају велику производњу и велики извоз јаких алкохолних пића која дуго сазревају у храстовим бурадима, а којима управо та храстова бурад дају специфичне сензорне одлике због којих и постижу високе цене на светском тржишту, газдује се шумама. У Француској постоји озбиљно газдовање шумама у неколико реона, које се користе искључиво за израду буради за производњу коњака и вина, односно, за старење ових алкохолних пића у њима. Чак су толико одмакли да се квалитет храстовине за ту намену одређује већ у шуми, тако да се унапред зна које ће стабло дати дестилату ванилински, које зачински, а које такозвани „кокосни“ профил. Мислим да ћемо у наредних 30 до 40 година морати да се озбиљно позабавимо управо тим проблемима сазревања, односно старења јаких алкохолних пића, како бисмо се значајније приближили земљама које имају велику производњу. Потенцијал имамо, али се томе мора приступити озбиљно како на државном, тако и на научном и стручном нивоу, како би се проширили капацитети производње, а да то не буде на уштрб квалитета ракије.
РАСТЕ БРОЈ ДЕСТИЛЕРИЈА
Према подацима из прошле године, и број дестилерија је показао тенденцију раста, што др Поповић сматра добрим трендом:
– Имамо око 1.300 дестилерија на подручју земље, што је, заиста, изузетан број. То су дестилерије различитог капацитета и међу њима има и оних малих које производе годишње две,три стотине литара, што је добро, јер се налазе у регистру државе, чиме им се отвара могућност да аплицирају за субвенције и на тај начин лакше дођу до средстава за проширење производње. Наравно, имамо и дестилерије значајно већих капацитета (претежно од две хиљаде, па до стотинак хиљада литара годишње, а у појединим случајевима и нешто више). Немамо више те велике произвођаче који су имали милионску производњу јаких алкохолних пића годишње, тако да је та прича о неком значајнијем повећању извоза још увек у развоју. Оно што је за похвалу, наше ракије су почеле да се промовишу у свету – на светским оцењивањима квалитета јаких алкохолних пића, тако да имамо и наше произвођаче из Чачка који су на таквим такмичењима добијали престижне награде.
Климатске промене за производњу коштичавог воћа представљају проблем у свим земљама које се баве производњом ових врста воћа, па чак и у земљама које су јужније од нас. Велики проблем представљају позни пролећни мразеви, па наука и струка покушавају да дође до неких решења применом различитих система гајења воћа. Научни институти у свету покушавају да створе сорте воћа које ће имати потпуно другачији биолошки циклус него ове што се тренутно гаје. Ипак, треба имати у виду, како истиче др Бранко Поповић, да стварање једне нове сорте захтева најмање 20 до 25 година рада, тако да је то врло спор и нимало једноставан процес који захтева изузетна научна и практична знања којима располажу само научни институти, па и наш Институт за воћарство, признат и познат у целом свету (у последњих 25 година створено је и признато16 нових сората Института за воћарство, од којих су чак 10 сорте шљиве).
РАДО СЕ ПИЈЕ У ЗЕМЉАМА У ОКРУЖЕЊУ
Количине наше шљивовице које се годишње извозе, према речима нашег саговорника, релативно су мале. Извозе се највише у земље у окружењу – у Хрватску, Црну Гору и Словенију, да ли као део југоносталгије или због навике да их тамо конзумирају, а у мањој мери и на тржишта где Србија има своју дијаспору – у Америку, Аустралију, Немачку, па чак и у Русију и Кину, мада, генерално узев, на промоцији наших ракија треба озбиљно да се ради, како би се шире потрошачке групе упознале са њиховим квалитетом.
– Наша ракија шљивовица је готово непозната на свету. Када изађете на било који сајт који се бави квалитетом јаких алкохолних пића у целом свету, предњаче виски, стари румови, џинови, текиле, коњак, пића за која цео свет зна, а шљивовице су права реткост. У земљама у којима се производе, служе углавном да задовоље домаће тржиште, што је на крају крајева и добро, јер се смањује увоз страних пића. Код нас, то је јако алкохолно пиће којим можете да потпомогнете туризам кроз креирање самосвојног имиџа земље. Да бисмо повећали производњу ракије, требало би да подижемо воћњаке и да то буду сорте које су прилагођене производњи ракије. Моје колеге и ја настојимо да се наша ракија испромовише и на неким ширим међународним форумима и оцењивањима јаких алкохолних пића, како би се широка стручна јавност у првој мери упознала са нашим националним пићем, да сазнају шта је то наша шљивовица, јер им је она у потпуности непознаница. А да бисмо у свему томе успели, на првом месту, морамо да обезбедимо већу производњу ракије, а паралално са тим да радимо и на њеном уједначенијем квалитету. Данашња тржишта су постала јако пробирљива, хоће да плате јака алкохолна пића, али траже да она имају изузетно висок квалитет – закључује др Поповић.
В. С.
