ПРЕДАВАЊЕ У ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ
Љубав, исконска човекова потреба је и вечна тема писаца. Чини се, речи непролазних љубавних песама као да су постојале и пре него што су написане. Да ли нас књиге могу „научити“ љубави, шта ово најјаче људско осећање може значити у животу човека, па и целог друштва, укратко, о значају и мотиву љубави у књижевности, могло се чути на предавању „Читамо љубав”, одржаном у петак, 23. маја, у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“. На предавању, намењеном пре свега средњошколцима говорили су гости из Босне и Херцеговине – проф. др Мевлида Ђувић са Универзитета у Тузли и мр Амел Суљић, професор босанског језика из Приједора.
„Љубав одолева времену које све отима. Никада није истински волео онај који мисли да је љубав пролазна“, речима великог немачког песника Гетеа отворила је тему љубави библиотекар Душица Брковић, која је осмислила и водила програм.
– Љубав је непролазна тема у књижевности, од античких времена до данас, Многи писци су у протеклих двадесет векова своје љубави, било платонске или остварене, преточили у нека од најлепших и свевременских књижевних дела. Те приче, надрасле су време и саме ауторе – рекла је она и поставила реторичко питање да ли су писци у стваралачком заносу изнедрили појам који описује нестварно и немогуће или је ипак права и стварна љубав изнедрила њих и њихова дела, а онда навела бројне примере: Јесењина и Исидору Данкан, Петрарку и Лауру, Дантеа и Беатриче, наше песнике Змаја и његову Еуфросину Ружу Лужанин, Лазу Костића и Ленку Дунђерски, Диса и Христину Тинку Павловић, Шантића и Анку Томлиновић, Иву Андрића и Милицу Бабић…
Истина, данас се много мање говори о љубави, не само у свакодневном животу, сматра и професорка Мевлида Ђувић.
– На нашим балканским, јужнославенским просторима, још се нисмо одмакли од епских културалних кодова. Љубав дође као помало другоразредна тема. А љубав нас је све одредила. Од када је човјек почео да ствара оно што се зове цивилизација, стварао је из љубави. Љубав и брижност према другом чине нас људима… Данас има један ужасан феномен. Наилазила сам на странце код којих људи уче како да „воле“, како да изаберу љубав која је „конфорна“, која их неће довести у ризик… Чак имају и савјетници како да изаберете љубав која ће вам донијети неку врсту афирмације… Тако се вратимо у средњи вијек – у вријеме уговорених бракова. Млади данас немају на мрежама, па ни у друштву, увид шта љубав јесте. Па шта рећи младим људима? Можда да покушају да се поново заљубе у љубав. А не могу се заљубити у љубав док се не заљубе у књиге. И нама на овим просторима изузетно треба наратив љубави, да се престанемо стидјети нечега што је цивилизација, да будемо брижни једни према другима – рекла је, поред осталог, професорка Мевлида Ђувић која је испричала и причу о томе шта их је довело у наш град. На неки начин „кривац“ је несвакидашња љубавна прича, стара више од сто година. Наиме, у Козарцу код Приједора постоји јединствена црква, изграђена крајем 19. века за време аустроугарске владавине, коју је народ назвао Мехмедова. Сведочанство је несретне љубави Босанца Мехмеда Кулашића и Аустријанке Марије Сцхмузер. Инспирисан овом причом, професор Суљић је покренуо регионални конкурс поезије под називом „У име љубави је друго име Бога“. Пре две године песма Александре Мишић, професорке чачанске Гимназије, освојила је прву награду, у конкуренцији песника из једанаест држава.
– Ми смо се просто тада пронашли као људи који воле књижевност и разумију шта књижевност умије и зна и шта може – описала је професорка Ђувић почетак сарадње.
Амел Суљић је говорио о универзалном значењу љубаву у књижевности и о вишеслојном феномену овог осећања и речи – из филозофског, идеолошког, а пре свега из уметничког угла. Говорећи стихове Бранка Миљковића „Узалуд је будим“, желео је да укључи у разговор и средњошколце… Позвао их је да пишу песме, да их пошаљу на конкурс који сваке године, у част љубави Марије и Мехмеда, организује Босански културни центар у Приједору.
Многи су, нажалост, отишли пре краја овог занимљивог и не без поука предавања, изговарајући се журбом. Баш као што се често налази изговор да се у себи и око себе не препозна љубав.
Весна Тртовић
ЖИВОТ ПРЕТОЧЕН У ЛЕГЕНДУ
Црква Блажене Дјевице Марије у Козарцу изграђена је на месту где је некада била пилана у власништву оца Марије Сцхмузер. Иако од некадашње пилане данас није остало скоро ништа, из тог времена остала је ова, једина католичка црква на том подручју, о чијој историји нема пуно писаних трагова, осим народног предања, које говори о „Брду љубави” изнад Приједора. Маријин отац прво је изградио капелу 1903. године, а затим цркву коју је назвао Црква Блажене Дјевице Марије, али су је мештани одмах прозвали Црква Мехмедова. Овај народни назив постао је и службени у званичним документима. Црква је била срушена у последњем рату 1992, а затим је обновљена 2011. године…
