НАРОДНИ МУЗЕЈ И УДРУЖЕЊЕ „НАШЕ ДРВО“ ЗАПОЧИЊУ РЕАЛИЗАЦИЈУ ПРОЈЕКТА ЗА ОЧУВАЊЕ КАЧАРСКО-ПИНТЕРСКОГ ЗАНАТА
Потреба за качарско-пинтерским производима у сталном је опадању већ од седамдестих година 20. века. Већина мајстора овог заната и занатских радионица задржала се првенствено у сеоској средини, где су и потребе за њима биле веће. Данас се још увек могу наћи ови мајстори, али они више не израђују судове, већ углавном раде мање поправке старих. На вашарима и пијацама своје производе најчешће продају мајстори из ужичког краја. Етнолошко одељење Народног музеја Чачак у сарадњи са Удружењем „Наше дрво“ започиње реализацију пројекта у оквиру сектора за нематеријално културно наслеђе Министарства културе, будући да овај занат још увек није замро и да постоји шанса да се одржи, наравно, у новом облику, јер се сада користе много модернији алати.
КО СУ КАЧАРИ, А КО ПИНТЕРИ?
Ивана Ћирјаковић, етнолог – музејски саветник Народног музеја, у разговору за наш лист, наглашава да је Етнолошко одељење Народног музеја Чачак заједно са Удружењем „Наше дрво“, препознало потребу поновног истраживања терена како би се пинтерски и качарски занат ставио на листу заштићених елемената нематеријалног културног наслеђа. У току јесени ће бити истражен терен читавог Моравичког округа, урађени видео записи и мањи етнолошки филм о качарским и пинтерским занатима, као велики допринос очувању заната, који још увек постоји и у другим деловима Србије, посебно у винарским крајевима.
– Чачак, као занатско и привредно средиште почиње више да се развија, као и цела Србија, добијањем аутономије 1833. године. Занатство се прво развија на селу, уз друге послове, а касније и у граду, са већим приливом становништва са села, али и трговаца и занатлија из иностранства. Најстарији занати највише су везани за обраду дрвета, због сировине коју је обилато пружала природна средина. Овим занатом, прво су се бавили самоуки мајстори-дрводеље који су израђивали различите предмете и они су се називали качарима. А назив пинтер потиче из немачког језика, јер се под утицајем мајстора из Аустрије, који су долазили на ове просторе у првој половини 19. века, занат убрзано развија, са новим алатима и савршенијом техником израде предмета. Мајстори који су више израђивали судове са равним зидовима су качари, док су пинтери мајстори који су правили бурад различитих величина. Ова подела дата је према специјалности мајстора у изради одређене врсте судова, јер се и у градској и у сеоској средини јављају оба назива за мајсторе овог заната. Основна разлика између сеоских и градских мајстора, јесте у томе што су сеоски мајстори качари и пинтери били самоуки, док су градски мајстори били чланови еснафских организација, а занат учили код других еснафских мајстора и тако стицали мајсторско право – објашњава Ивана Ћирјаковић, напомињући да је при теренским истраживањима на територији Чачка, Горњег Милановца, Лучана и Ивањице забележен већи број ових мајстора.
АЛАТИ И ИЗРАДА ПРЕДМЕТА
Сеоски качари су радили по поруџбини, од свог или материјала наручилаца, најчешће у зимском периоду, уз друге послове у домаћинству. Њихове радионице су биле шупе или тремови под којима су стајали потребан алат и грађа.
– У периоду после Другог светског рата, сеоски качари су свој посао обављали на исти начин, само са савременијим алатима и машинама. Алат качарско-пинтерског заната био је ручни, а усавршавао се, као и технологија израде, по доласку страних мајстора, па углавном има немачке називе. У збирци заната Етнолошког одељења Народног музеја налази се већи број алата качарско-пинтерског заната из радионице Ђурђа Драмлића, пинтера из Гуче, који је он користио од двадесетих година 20. века. Откупљен је од његовог унука Радомира Драмлића 2005. године. Неки од тих алати су: тестера, брадва, ренде, стружница, уторњак, чап, стега, макља, шестар, узенгије, турпија, тоцило… – наводи Ћирјаковић.
Сеоски качари су за израду производа користили различите врсте дрвета. Чабрице за држање сира и кајмака израђиване су од буковине која је мекше дрво, али зато брже пропада, док су бурад и каце рађене од храстовине, дрвета које је теже за обраду, али је тврђе и трајније. Коришћена је и дудовина, посебно за бурад у којима је чувана ракија, док је за израду буради за вино боља била храстовина, објашњава етнолог и додаје:
– Дрво се у шуми секло у зимском периоду, потом је стругано и слагано, пошто га је за израду предмета било потребно прво припремити. Сви качарско-пинтерски производи израђују се на исти начин, техником састављања дуга. Пре Првог светског рата, уместо шинских (металних), коришћени су дрвени обручеви како за чабрице, тако и за бурад и каце. Дрвени обручеви се и данас користе, посебно за чабрице и мање каце, и трајнији су од металних обручева, јер не подлежу атмосферским утицајима као метални (рђа и корозија).
ЧАБРИЦЕ, ВЕДРИЦЕ, БУЦЕ, БУРАД И КАЦЕ
Производи качарско-пинтерског заната су чабрице, ведрице, буце или баквице за воду, бурад и каце. Чабрице су коришћене за чување хране, ведрице за мужење млека, буце за доношење и држање воде, а буре за чување вина или ракије.
– Буре може бити запремине од десет до 2.000 литара. Свако буре теже од 100 килограма зове се бачва. По овом називу се за качарски занат понекад користи и израз „бачварски“, али не као назив заната, већ као врста специјалности у послу. Бачвари су, дакле, мајстори који израђују велику бурад – објашњава наша саговорница.
У периоду после Другог светског рата отваран је већи број пинтерских радњи, посебно у селима око Ивањице и Лучана. Од седамдесетих година 20. века, овај занат се све мање тражи. Дрвене судове заменили су индустријски произведени, емајлирани и пластични, па се мајстори качари и пинтери, углавном, баве поправкама старих каца и бурића.
За разлику од сеоских мајстора качара и пинтера који су свој занат учили од старијих из породице и нису били чланови еснафске организације, у градској средини мајстори су узимали шегрте на учење заната. У фото-документацији Етнолошког одељења Народног музеја чува се једно калфенско писмо издато Павлу Виторовићу, ученику који је изучио качарски занат код мајстора Драгомира Рабреновића у Јежевици 1930. године.
Н. Р.
Фото: Архива Етнолошког одељења Народног музеја
ФЕРДИНАНД КРЕН, ПИНТЕР ИЗ РУМЕ
– У градској средини се до половине 19. века не помињу мајстори пинтери, а после тога у Чачку се као чланови мешовитог зидарско-тесачког еснафа 1900. године помињу три пинтера, а у Горњем Милановцу један. Велики утицај на развој овог заната у Чачку имао је Фердинанд Крен, пинтер из Руме, који се није бавио само овим занатом, већ и другим пословима. Први пут почиње да производи пиво 1850. године, из иностранства набавља парну машину 1885, а модерну индустријску производњу пива започиње 1887. године. Уз пивару се налазио и пинтерај у којем су прављена бурад за потребе пиваре. У Етнолошкој збирци Народног музеја налази се и буре коришћено за транспорт пива у пивари „Фердинанд Крен и син“, запремине 12 литара. Иначе, у пиварској терминологији назив за ову запремину бурета био је „осмина“ – објашњава Ивана Ћирјаковић.
