Kада се изнад Kовиља дигне први јутарњи дим из манастирских оџака, он не говори само о топлини унутар зидова, већ и о људима који је омогућавају.
Ових дана, високо међу брдима где је посебан мир, поново се чула бука тестера, удараца секиром и она посебна врста жагора када људи раде раме уз раме, не зато што морају, већ зато што желе. Полицајци, ватрогасци – спасиоци и мештани дошли су да помогну монахињама манастира Kовиље да припреме дрва за огрев за предстојећу зиму.
Пре три године, управа манастира ступила је у контакт са полицајцима који су још били у служби, а у своје слободно време помагали сестрама око припреме дрва. Kасније је договор пао да, када поједини буду пензионисани, могу да се укључе како би се избегло плаћање физичких радника. Тако се полако створила заједница људи који не долазе због обавезе, већ из убеђења. Од тада, сваке године, тим активних полицајаца, пензионисаних колега и мештана најпре се упути у манастирску шуму. Тамо се дрва осеку и исцепају. А затим екипа ивањичких ватрогасаца – спасилаца, заједно са комшијама који долазе са тракторима, огромну количину дрва утовари, превезе, истовари и сложи.
Kомандир ивањичке јединице, Бобан Поледица, прича да је у службеној посети манастиру чуо детаље о животу монахиња и њиховим потребама. А онда се, у оном тренутку када човек више слуша срцем него ушима, родила једна једноставна понуда: „Ако вам затреба помоћ око тежих послова, ми ћемо доћи.“
И одржали су реч – прошле године их је дошло пет, ове шесторица.
Нема ту помпе, камера, нити званичних говора. Само људи у униформама које обично виђамо кад се дешава нешто драматично. Али, њихова служба није само одговор на опасност већ и способност да осете где људима затреба топлина заједништва.
Монахиње, дирнуте пажњом и трудом, на свој начин узвраћају захвалност: биљним мелемима, тинктурама, крстићима, тамјаном, ручно рађеним иконицама, а ове године и мајицама са грбом манастира. Ипак, највећи поклон је осећај да су учинили нешто што остаје не само у манастирским складиштима, већ и у срцу.
Игуманија Агрипина и сестре поручују само једно:
„Нека сви остану анонимни што су помогли манастиру својим радом, нека им Бог плати.“
А ако се на крају дана запитате какав је то осећај, тај тренутак када знаш да си некоме олакшао зиму, можда ће вам дочарати мисао да највише греје управо оно што је урађено од срца.
Фото: ВС јединица
Ј.С.
