МАЛИНА И КРОМПИР НАЈЗНАЧАЈНИЈЕ ПОЉОПРИВРЕДНЕ КУЛТУРЕ У ДРАГАЧЕВУ
Једна од најзначајнијих воћних и пољопривредних култура којом се бави становништво Драгачева јесте малина. Добро географско подручје, погодни услови за гајење ове воћне врсте, Драгачевце стављају у ред произвођача најквалитетније малине, раме уз раме са Ивањичанима и Ариљцима, надалеко познатим по квалитету „црвеног злата”. Промена климе, рани мразеви, суше, рани снег и још много фактора утицало је да се смањи производња малине како у Драгачеву, тако и у читавој Србији. Поред малине, становништво се бави производњом кромпира и јабуке, мање популарне културе су и јагода, паприка, купус, парадајз.
– Тачан податак о производним површинама малине у Драгачеву тренутно не постоји, али нажалост, у читавој Србији производња је испод 50 одсто од нормалне. Разлог томе су проблеми у пласману у претходном периоду, нерегулисано тржиште. Поред економских показатеља, стимулисаности или нестимулисаности, временски услови су ти који су довели до значајног пада производње, односно количина произведене робе, јер произвођачи не успевају да се на адекватан начин изборе са тим проблемима, са мањком воде и великом сушом – рекао је др Александар Лепосавић из чачанског Института за воћарство.
Србија има позицију и дугогодишњи статуса земље лидера, пре свега, по квалитету малине, управо због тога на нас су се угледале бројне земље из региона.
– Подручје Драгачева било је значајан производни регион у оквиру Србије. Добар део тог краја се уклапа и у заштиту географског порекла за српску малину, која, нажалост, није довољно и на адекватан начин искоришћена да се постигне виша цена у односу на неке друге региона, пре свега, на друге земље. Када говоримо о цени малине, од 2012. године долази до великих осцилација у ценама, произвођачи нису били сигурни, недостајала је економска стимулација и то је проузроковало мања улагања у засаде и то је основни разлог. Малине нема нигде, наше залихе биће у потпуности потрошене и то даје повољну ситуацију, односно мотив за улагање за следећу и неке наредне сезоне, јер се не може очекивати стабилна производња малине у Драгачеву и читавој Србији – истиче наш саговорник.
Иако се пољопривредом углавном бави старија популација, адекватне субвенције помажу развој пољопривреде, али у великој мери и опстанак српског села, у деловима као што је Драгачево.
– Ниједна пољопривредна производња није без субвенција нигде у свету, ниједна земља која зна шта значи прехрамбена сигурност не довозљава да зависи од увоза хране. Малина је један од главних извозних производа Србије и заслужује другачији приступ и веће стимулације. То је радно интензивна култура, значајно се разликује у односу на пшеницу, кукуруз, које су у великој мери механизоване и захтевају мања улагања. Треба применити тај начин стимулисања, пре свега, утврдити стварно стање са чиме располажемо, које су то производне површине, да се стимулишу и да се прави, велики произвођачи помогну. Веома је важно на прави начин стимулисати велике произвођаче у руралним срединама – каже др Лепосавић.
На подручју Драгачева некада се гајила квалитетна јабука и то у већој мери него што је то данас.
– Драгачево је било велики произвођач изузетно квалитетне јабуке. Производња у Горачићима, односно неколицина произвођача из тог краја, били су на нивоу најнапреднијих произвођача у читавој Србији. Ипак, због недостатка радне снаге све је престало, замрло. Слична ситуација је у целој Србиији. Људи се баве производњом искључиво за своје потребе, осим малине и кромпира, не постоји значајна робна производња намењена за тржиште и то је можда и оновна карактеристика воћарске производње данас – навео је саговорник „Чачанског гласа”.
Пласман квалитетне српске јабуке, а самим тим и производњу у великој мери пољуљала је ситуација са ратом у Украјини. Главно тржиште за пласман јабуке и Србије била је Русија.
– Производња јабуке не само у Драгачеву, већ у целој Србији била је искључиво ослоњена на Руску Федерацију, због проблема са транспортом дошло је проблема у пласману робе. То је индуковало велики одлив радно способног становништва. Добар део производње није могао да се испрати и људи су тако почели да се враћају на онолико колико могу да ураде у оквиру породице, да ураде без додатног ангажовања радне снаге – рекао је др Лепосавић.
Кромпир се у нашој земљи производи на око 20.000 хектара. Србија годишње увози око осам тона семенског кромпира, што за индустријску производњу, као конзумни кромпир или за производњу семена. Јеловног кромпира годишње увозимо око 40.000 тона и то из Француске, Белорусије, Немачке. Један од значајнјих произвођача овог поврћа је драгачевски крај, ипак ситуација је у овој сфери некада била доста боља. Скупи препарати, а ниска продајна цена, утичу, свакако, на смањен обим производње.
– Када говоримо о кромпиру фактори смањене производње су нерегулисани увоз и нелојална конкуренција. Људи из земаља из којих се увози имају далеко веће подстицаје, субвенције и на тај начин имају интерес да се баве призводњом – навео је др Лепосавић.
В. Ј.
