ПРЕДСТАВЉЕНА МОНОГРАФИЈА СЛИКАРА ВОЈИСЛАВА ТАНАСИЈЕВИЋА У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ
Постхумно објављена Монографија „Таса“, посвећена београдском сликару Војиславу Танасијевићу (Београд, 2. јул 1953 – Београд, 6. фебруар 2020), представљена је први пут од како је објављена, у петак, 7. новембра, у Клубу Културног центра Чачак који је био суиздавач ове публикације са Издавачком кућом „КЛИО“.
О значају монографије и уметнику коме је посвећена говорили су Наталија Церовић, историчарка уметности, дугогодишњи кустос у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, Зоран Хамовић, директор и главни уредник Издавачке куће „ЦЛИО“, сликар Божидар Плазинић и сликар и Тасина супруга Стоја Рађеновић. Танасијевић је био чест гост чачанске ликовне сцене као уметник, али и као спортиста, репрезентативац у каратеу, четвороструки првак Југославије. „Од свих слика које су остале у разним јавним и приватним колекцијама у Чачку би се могао направити читав музеј, оставио је траг и у спорту и у уметности“, рекао је Божидар Плазинић. „После Тасиног одласка пријатељи су решили да његов рад буде обједињен и трајно забележен у књизи. Његова животна сапутница, Стоја Рађеновић, била је носилац овог посла“, истакла је том приликом уредник овог издања Весна Петровић.
Текст за монографију потписује историчарка уметности Весна Тодоровић, превод Луси Стивенс и Марија Ђорђевић, дизајн Анђела Чпајак, лектуру Славица Узелац и Луси Стивенс. Коректуру је радила Мира Савић, стручну редактуру Анђа Церовић. Аутори фотографија су: Маријана Јанковић, Рајко Каришић, Ружица Миловановић, Рајко Петровић, Раденко Вујовић Баја и Миленко Савовић. Књигу је штампао „Графопринт“ из Горњег Милановца.
Као уредник Ликовног програма Весна Петровић је направила дигресију о видео-презентацији фотографија и слика Војислава Танасијевића, јер је, према њеним речима, физички било немогуће направити изложбу, зато што су његова најбоља дела расута на разним странама света. Ипак, једна слика, настала у сликарској колонији „Чачак“ пре више од десет година, била је почасно изложена уз промоцију његове монографије. Улогу Културног центра као суиздавача образложила је дугогодишњим пријатељством и присуством Танасијевића на чачанској ликовној сцени.
– Таса је кроз своје слике оставио део себе у нашем граду… Био је у правом смислу речи уметник, било да је реч о цртежима, сликама, објектима или намештају који је успешно преправљао и дизајнирао на специфичан начин – истакла је Петровићка.
ПОТПУНО СЛОБОДАН И СВОЈ
Сликар Божидар Плазинић је говорио о Таси и са стручног и приватног аспекта, јер му је био један од првих кућних пријатеља, и један од првих људи који су ушли у његов београдски атеље у Борчи и чак је боравио и сликао неко време у њему…
-Био је врхунски сликар, умро је релативно млад, али је успео да заокружи оно што је сан сваког човека да живи сто година, па неће успети то што је он. Од великог спортисте до великог уметника, учесника стотине колонија. У Чачку бисмо нашли сигурно 50, 60 његових слика, обоје су били сарадници са фирмом „Спектар“. Што се тиче сликарства, био је потпуно слободан човек и свој, тешко му је наћи везу са клишеом, није подлегао никаквим „измима“, иновацијама, увек је имао правац који се звао Воја Танасијевић. Био је спој животне, физичке енергије и детета у себи. Његова продукција је еруптивна с једне стране, а с друге, показује такву суптилност. Избегао је банализацију призора Византије, чест мотив његовог стваралаштва су зидови манастира, фреске, крстасте форме… Био је врло везан за природу, на његовим сликама су чести мотиви сена из Библије, Страшног суда, наших манастира, ратника, био је јако везан за тло, за традицију, један интуитивац. Није био сликар рационалне оријентације, он је једноставно сликао онако како дише. Није бирао простор, подлогу, имао нагон да слика, где год би видео зид, даску или било какву подлогу… Ослушкивао је унутрашње импулсе, умео да се осами, побегне на Фрушку Гору… Сачувао је нешто што је најтеже сачувати – дете у себи. Играо се, слободан човек је задовољан човек. Спајали су нас љубав према спорту, природи и традицији, али и један занимљив моменат који за публику можда и није важан, а то је љубав према нашим бакама које су биле основ нашег васпитања, основ наше базе животне филозофије. Случајно смо се дотакли те теме и констатовали да је у нашим бакама, с којима смо начешће проводили време, темељ нашег животног духа и наравоученија – рекао је Божидар Плазинић. Последњи пут су се срели 2005.
СПОЈ МАШТЕ И ОДРИЦАЊА
Историчарка уметности Наталија Церовић истакла је да је Војислав Танасијевић оставио богат и садржајана легат, указала на добре текстове које су за ову монографију писали ВеснаТодоровић и Душан Миловановић. Према њеним речима, ова књига стоји раме уз раме са другим монографијама „КЛИА“ и може бити понос сваке уметничке библиотеке. Церовић је подсетила да је на Танасијевића велики утацај имала Фрушка Гора и боравак код баке, као и чести боравци у Манастиру Јазак, за које је сам уметник говорио да га „не интерсује православље као догма, већ његов одраз византијске традиције код нас“. Оставио је десет свесака забелешки из којих се могу сагледати његова животна промишљња. На Академији је био запажен и као цртач и као сликар и већ на првој години добија „Лубардину“ награду што му је дало ветар у леђа. Студирао је у класи Мирјане Михаћ, а потом и код Младена Србиновића. Године 1968. се срео са спортом, каратеом, у коме је постигао високе домете као спортиста и тренер. Последипломске студије завршава и звање магистра сликатства стиче 1983.
Главни мото његовог живота био је цитат из књиге јапанског мачеваоца Мијамота Моашијуа (16. в.) који је пред крај живота за један дан написао књигу „Пет прстенова“ из које потиче индикативно упутство намењено његовим ученицима: „Под високо уздигнутим мачем, ако и пред којим дрхтиш, али крени корак напред и земља блаженства биће отворена “. Те речи су јако утицале на Војислава Танасијевића. То је оно што се више односило на спорт и црте његовог карактера. Уметност која се темељи на слободи и машти и спорт као дисциплина тела и духа оставили су траг на овог значајног сликара. Ту је и књижевник Миодраг Павловић који је рекао: „У уметности постоји само један пут и то је пут на коме страх стално расте.“ Сликарство је постало тај пут на коме је Таса стрепео и који, као и сваки сликар који није насликао ту последњу слику. Ова два супротстављена избора уметност која се темељи на машти и слободи и карате као борилачка вештина одрицања у трагању за својим могућностима и тела и духа оставили су траг на целокупно стваралаштво и живот овог значајног сликара. Цртеж као самостално уметничко дело, или у делу је једна од главних основа за његове слике. Налазили су му сличности са Стојаном Ћелићем који је био наш водећи сликар у геометријској апстракцији. Изложба у Галерији Андрићев венац 1992 .год. била је прекретница, а боравак у Аустралији имао је велики утицај на његову љубав према природи и животињама. Посебан циклус посветио је коњима, због којих је велику изложбу имао на београдском Хиподрому, говорила је Наталија Церовић.
ХАМОВИЋ: ДОБРОТА КОЈА НАС ЈЕ ОКУПИЛА
Осврнувши се као суиздавач Драган Хамовић је рекао да је израда монографије увек један од великих изазова и да је одговорност онога ко монографију обликује врло велика, јер она захтева стручне активности и обухвата дуг период трајања и треба да допринесе разумевању онога што чини њен садржај.
-Монографија је важна за ону врсту доживљаја – ко је Таса. Даје му тачку историјског трајања. Волео бих да је он са нама и да смо заокружили једно његово поглавље или једну врсту његовог ликовног начина поимања света који он напушта и прелази на нешто друго, иновативно. Нажалост, он нас је прерано напустио и ова монографија долази као нека врста заокруженог стваралаштва коју сада дају аналитичари пред стручну јавност и ону која је радознала да сагледа стваралаштво Војислава Танасијевића. На монографији стоји Таса, и то је била шифра у комуникацији, не само у сликарском свету, него и међу његовим пријатељима који су се бавили као и он каратеом и наравно, међу његовим обожаваоцима, пратиоцима онога што ради. Он је имао различите фазе, био је изванредан цртач, поред свега, нема ниједног доброг сликара који није добар цртач, а с друге стране, боја му није била страна, он је био чаробњак. Различите фазе у његовом стваралачком опусу показују на колико начина је он успео да третира валере, боју и да дође у позицију једног врло супериорног сликара са снажним изразом. Шта је оно што нас је водило. Поглед ми се задржао на 3. страници. Снажна фотографија која сугерише доброту која нас је окупила. На тој фотографији је оно што држи и подстиче… Видите на њој доброг човека, откривате некога ко својом добротом зрачи. Таса је дао прилику да разумемо на који начин се све брани добротом. Посвећеност, упорност, оно што је важно за спорт, а он је ту врсту осећања мере, експеримента и унапређивања пренео и на своје уметничко стваралаштво. Таса је имао привилегију да живи са сликарком и његова супруга Стоја је најзаслужнија за ову монографију, она се потрудила да сву његову доброту и начин на који је радио и постојао доведе у склад и да нам да једну врсту споменика који ће нам пружити могућност да сагледамо његово стваралаштво – рекао је, поред осталог, Драган Хамовић.
„ВЕРУЈ И КАДА НЕМА, ВЕРУЈ И КАДА НЕ МОЖЕ…“
Супруга и уметница Стоја Рађеновић признала је на крају да је тешко говорити о некоме с ким је провела скоро 40 година и захвална је животу на томе.
– Био је осећајна и снажна особа, волео је људе и људи су волели њега. Не постоји легат, можда у некој будућности. Оно што је Таса радио је било обимно, слике, цртежи, графике, објекти, све што обухвата ликовна уметност. Многи су га сврставали у енформел, неку нову апстракцију, он сам није желео да буде укалупљен, био је део савременог израза, експериментисао је и зато је занимљив. Монографија је настала да га сачувам као уметника, мислим да није био довољно заступљен у медијима, код критичара и тако редом, није био видљив као што је заслужио. Говорио ми је „Маки, веруј и када нема, веруј и када не може, веруј и кад не знаш, веруј кад си срећна, веруј у нигде, у ништа“ и то је за њега био основ живота.
Зорица Лешовић Станојевић
